Marketing
Ne jedi kosu. Ne gledaj u pod.
Depru skužiš, kada pokaže blage naznake virenja iza ugla. Mislim, očita je, glasna kučka koja je. Glasna i debela. I kad se strmopizdi ka generalnoj direkciji ti, radiš sve u svojoj nadasve sitnoj mogućnosti skloniti se sa puta joj, dok se ne nađeš sa rezigniranim smiješkom čekajući da te njeno debelo, znojno salo ne pogodi kao pozdrav američkih fudbalera, i bam, sad si na podu, očima uperenim u strop kao da skriva mnogo bolje tajne, želivši da imaš pogled koji može kroz zidove, da špijuniraš susjede u nadi da imaju živote koji naliče na nešto na što možeš, ako ne ništa, masturbirati, i sve paranoje, svi skriveni prcknedli od nesigurnosti koje si nekako neadekvatno tajio u kutevima ti uma, sada su tu, ustanovljeni na glavne, središnje fotelje, skupa sa deprom na tronu, i eto ga, to je to, depresivan si. Ne možeš pretjerano puno napraviti oko toga. To si sada ti. Sada si depresivna neka sorta čovjeka sa zamrznutom ekspresijom na licu kojom pretendiraš normalnost, ako ju možeš tako nazvati, a ne možeš uz ikakvu količinu ozbiljnosti, i čekaš. Čekaš da prođe. Nije neka najgora stvar koja te može pogoditi, i nikada nisi bio naročito ranjiv. Neprisutan, bezvoljan, da. No nikakve metalne rane ne dekoriraju tvoja zapešća. Nikakve tetovaže ne ispisuju melankolične lirike na ramenu ti. Ne, trajne su posljedice samo dugovječne, ništa u naročitoj blizini nije od ikakve opasnosti. Stoga čekaš. Stojiš i čekaš. Godot bi došao ranije. Strah te da će ti progutati ljeto, da ćeš morati čekati nanovo da se baciš u njene tople ruke, mada možda si ipak zimski tip, tješiš se, jer nečime moraš. Ali gle, zaista nije ništa strašno, malo si bezvoljan, sve je okej, nikakva drama, proći će. Okej.
Ali pizda me nije ni pitala. Nije provjerila moje kalendare. Nije poslala ni telegram, samo se pojavila na pragu. Sada moram biti pristojan, dok je tu, i obasjati je blagim osmijesima gostoljubivosti. Ali nije ni jebeno pitala. U kompletnoj sam podložnosti vlastitih emotivnih hirova, i baš ništa oko toga ne mogu. Pa pizda ti materina. Sad te moram gostiti tu kao daleku rodbinu, čekati da te koji god unutarnji instinkt pošalje podalje, nadajući se da ćeš mi ostaviti ljeto na miru.
Joj ali kad nismo prijatelji, Depra i ja. Više smo kao neka daleka sorta poznanika, radeći svoje radnje u potpunom poštovanju i reciprocitetu. Ne možeš kriviti medvjeda što te napada. It's just what bears do. Volio bih smisliti neki trik, ekvivalent ležanja na travi pored debla praveći se da si mrtav, jer znam da bi poštovala moj trud. Kao što poštujem ja njen, nota bene, ali zaista. Koje god čišćenje i renovaciju tjera u glavi mi, sigurno je poslana sa nekom sortom razloga. Neke klackalice za izravnati, uzice za začvoriti, prozore za zatvoriti. Tko sam ja da ju držim vani, na kiši, pred pragom mi. Volio bih, doduše, da ju mogu posjesti, i pomoći joj. Možda, u konsenzusu, možemo mnogo brže pokrečiti odaje moje glave. Možda to možemo sa smiješkom.
A možda sam samo umoran. Dao sam ispit, taj, u ponedjeljak, do kojeg sam teglio neku količinu kamenja za ispustiti. Sada, kada su mi leđa prazna, možda samo trebam dan dva da se oporavim. Možda su stare navike daleko zapostavljene. Možda me Sljeme dovoljno dugo nije vidjelo, i sada šalje signale, kakve god domogne, da me pošalje k sebi, i kako je Depra lebdila u prolazu zamolio ju je za uslugu. Možda dugo nisam bio zagrljen. Poljubljen. Možda mi dugo moj prijatelj nije stavio pivu u ruke i rekao mi da me voli. Možda me strah, a strah ne želim slušati. Stoga što god da je, u redu sam sa time. Sljeme će mi spuštena stopala vidjeti. Pive će mi u ruke biti dane. Zagrljaj će naći svoj put oko mojih ramena. Poljupci vode vlastiti nekakv život vlastitih nekakvih pravila, ne treba im pisati prije vremena.
Napustiti ću kuću, promijeniti ime, živjeti sam, jesti svoju tortu, i kada mi sve bude objašnjeno, biti ću natrag.
Post je objavljen 30.05.2015. u 15:24 sati.