Ponekad mi je potrebno da odem u neki drugi svijet, potrebno mi je da se odmaknem od svojih misli koje ustaljenim tijekom teku, u ovo kišno vrijeme počesto kao zamućena, blatnjava, neprozirna rijeka.
I tražim jasnoću. Nove vidike. Nove tokove. Pogled iz drugog ugla.
Uspinjem se strmom liticom, već odavno ostavivši kondiciju, dah i korak iza sebe, ali odmorište se ne nazire.
Pa ni vidikovac.
Čudim se čak i tome da sam i dotle stigla u svojim mislima.
A onda se sjetim svih onih mudrih savjeta i pametnih izreka tipa: Ono si što misliš! Tvoje te misli oblikuju!
Moraš misliti ovako ili onako....
I sve se u meni pobuni.
Zar netko drugi bolje zna od mene moje misli? Odakle nekome pravo govoriti mi što ja moram ili ne moram?!
I ostanem zatečena i osupnuta. Svaki takav put.
I uvijek se prvo zapitam ima li pravo, taj netko drugi.
I počesto, odgovor u sebi dobijem odmah i shvatim da znam, no ako ne, onda preispitujem sebe.
Ali kada odgovor ne dobijem odmah u sebi, kada ga ne znam ili ne spoznajem, tada planinarim.
Penjem se po nepreglednim lancima brda i planina, neosvojivim liticama mojih misli u potrazi za njim.
Da je odgovor koji smo već dobili. Nepotrebno pitamo.
I Ne je odgovor. Koji ne želimo čuti, ali ipak pitamo, kako bismo potvrdili vlastite slutnje.
A Možda je odgovor koji nije odgovor.
Možda je mogući Da.
I mogući Ne.
Jer Možda je Ne znam.
A ne volim ne znati.
Stoga planinarim.
Bez opreme, naputaka, vodiča i kompasa, opasno blizu ruba litica.
I ne osjećam se nimalo hrabra ni pustolovna zbog toga. Ne osjećam se nimalo više opremljena znanjem i spoznajom no jučer. Samo umornija, beznadnija, sumornija.
No, ponekad, kada se magla digne i rijeke pročiste, odnekud iznikne odmorište, vidikovac i moje se misli smire. Okrijepe. Stanu da predahnu.
Do novog uspona.
Post je objavljen 25.05.2015. u 06:40 sati.