Na blogu me već znate jer sam pisala da sam bila nasilnica. Da jesam. Kada sam vam prvi put pisala, nisam mislila da će od ovoga biti puno koristi, ali kako blog napreduje i kako se nižu različite priče, ja sve više smatram da ovo itekako ima smisla. Priča koju sam podijelila sa vama, premda je imala sretan završetak, dugo me progonila. Smatrala sam da moram još nešto učiniti kako bih se iskupila za nasilje koje sam činila. Zato sam vam i pisala. Bez uljepšavanja. I, vjerujte mi da mi je bilo puno lakše od kada ste objavili priču. I sada kada mi je teško odem na blog, nađem svoju priču i mislim da sam dala mali doprinos u borbi protiv vršnjačkog nasilja. Osjećam se bolje, ma kakav dan imala. Drago mi je da postoje ovakve aktivnosti. Jer, evo ja od kuće pišem i nadam se, pomažem nekome da shvati koliko je nasilje besmisleno. Zaista jeste. Ali mislim da ima još mnogo posla koji treba biti urađen. posebno na prepoznavanju različitih oblika nasilja. Ja sebe nisam vidjela kao nasilnika. Mislila sam da tako treba biti. Da je tako pravedno. Da sam bolja od drugih. A čini se da smo dobri onoliko koliko činimo dobro ljudima oko sebe. Zato, volite se, širite ljubav i činite dobro. Pardon, sve ovo trebamo činiti zajedno!
Lemana
Post je objavljen 11.05.2015. u 10:46 sati.