I eto me.. Uobičajena nedjeljna večer kad se moraš tjerat da opereš kosu (jer se ujutro dižeš u pola 6 i krećeš u nove radne pobjede) i ak ju ne opereš, drugi dan ćeš se hejtat. Ove nedjelje sam se udostojila i nalakirati nokte. Čak sam pripremila i odjeću za ponedjeljak ujutro da se ne moram po običaju, rano ujutro dok izgledam ko da me pojeo i probavio grizli koji ima probavnih problema, sažaljevat pred punim ormarom jer, kao i sve druge ženske nemam kaj stavit na sebe. Skužila sam da kad izgledam ko da sam ispala iz fotošopa ne sretnem nikog kog znam (il bar nekog donekle zgodnog da imamo onaj stranger eye contact pa da blejimo jedan u drugo na onaj način na koji ja blejim u tortilje), a kad izgledam ko zadnje govno sretnem sve moguće i nemoguće koje znam pa moram slušat "joooj zdebljala si se". Jesam, da. Radim 10 sati na dan i iskreno, sretna sam kad dođem doma i skupim snage da si napravim krevet. Imam 21 godinu i pjesma od Beatlesa "It's been a hard day and night" je story of my life. Nemam vremena za odmor i kad me netko pita zbog čega nemam dečka, dođe mi da se zbljujem. Eto nemam, patim od teške nejebice već godinu dana iz razloga jer me kreten koji me dvije godine uvjeravao kolko me voli, varao s frendicom. Simpatično, jel? Simpatičnije je to da nakon toga nisam pala u jebenu fazu plakanja nego sam u jednoj noći (i s nekoliko filmova u kojima je Zac Efron bez majice) uspjela zaboraviti na dotičnog narcisa. Danas sam listala po fejsu i stalkala zgodne frendove i zaključila sam da mi zapravo fali neko da mi peče palačinke i pokriva me dekom po noći. Fakat. To bi mi bilo dosta. Al eto,kad te neće onda te neće. Viša sila neda mi da prekinem dugi period nejebice i pušta me da patim. Zanima me kolko ću još nedjelja biti forever alone pred televizorom i tjerat se da idem prat kosu.
Post je objavljen 03.05.2015. u 21:15 sati.