Marketing
Jedna knjiga
Ima knjiga kroz koje se teško probijate i od kojih odustajete nakon svakih nekoliko stranica. Ali ipak ne odustanete, nego nastavljate tražiti onu nit koja će vas napokon pogurati i povući na čitanje. Zna se desiti da je i ne pronađete, ali nekako dogurate do njenog kraja, i zadovoljno odahnete.
Jedna od takvih teško prohodnih knjiga, bila mi je ova nedavno „savladana“, iz koje u Noći knjige 2015. ostavljam odlomak:
„Veruj mi, ni kod jednog italijanskog majstora nema tvoje poezije, tvog ubeđenja, tvoje osećajnosti, čistote i sjaja tvojih boja. Ali su njihove slike uverljivije i mnogo više liče na sam život. Oni ne slikaju kao da svet vide s balkona nekog minareta, zanemarujući ono što nazivaju perspektivom, već slikaju sa ulice, a ako to ne, onda iz unutrašnjosti prinčevske sobe zajedno s njegovim krevetom i jorganom, stolom, ogledalom, njegovim tigrom, ćerkom i novcem; znaš, oni slikaju sve.
Ne nasedam ja na sve što oni rade; kada slika nastoji da imitira svet, meni to deluje kao niskost i vređa moja osećanja. Ali slike koje oni izrađuju tim novim postupcima, imaju takvu jednu privlačnost!
Sve što oko vidi, oni slikaju onako kako to oko vidi.
Oni slikaju ono što vide, a mi ono što gledamo.“*
*
Dobro je, i sreća je, što sam svog omiljenog književnika upoznala daleko prije, čitajući: „Snijeg“, „Crnu knjigu“, „Belu tvrđavu“ „Druge boje“, „Muzej nevinosti“, „Novi život“, „Dževdet-bega i njegove sinove“, „Tihu kuću“, pa i „Istanbul“.
U suprotnom, moglo se desiti da odustanem…
Koja bi to šteta bila… odustati od pisca i njegovog djela, zbog jedne knjige koja ti nije sjela.
I bilo bi mi žao, jer, nikad ne bih saznala kako i koliko mogu voljeti Orhana Pamuka.
*
06. 05. Dodatak:
(obavezno pročitati, :-))
„Ja sam čitavog života potajno priželjkivala izradu dve slike, a da to nikome nisam smela da otkrijem.
1. Želela bih svoju sliku. Ali znala sam koliko god se trudili, to ne bi mogli da izrade, jer čak i kada bi moju lepotu mogli da vide onakvu kakva je, nijedan od padišahovih minijaturista, nažalost, ne bi mogao da veruje da je lice neke žene lepo ukoliko joj oči i usne ne bi nacrtao kao u Kineskinje. Da su me, kao što bi to stari majstori iz Herata učinili, nacrtali kao neku kinesku lepoticu, oni koji me viđaju i poznaju, možda bi i uspeli da razaznaju da iza lica te lepe Kineskinje leži moje lice. Ali oni posle nas, čak i da shvate da moje oči zapravo nisu bile iskošene, uopšte ne bi mogli da razaznaju kako je izgledalo moje lice. Koliko bih ja srećna bila da mi je da danas, u starosti što je provodim uz utehu mojih sinova, imam sliku svog lica izrađenu kad sam bila mlada!
2. Ono nad čim se u jednoj svojoj mesneviji pitao Nazim Plavokosi, pesnik iz Rana: želela bih sliku sreće. Veoma dobro znam kako bi trebala da bude urađena. Želela bih sliku majke; da ima dvoje dece; da mlađe smešeći se drži u naručju i doji, a ono na njenim ogromnim grudima sa osmehom sisa, a da joj se oči susreću sa očima starijeg, malko ljubomornog brata. Želim da ja budem majka na toj slici i želim da slika bude urađena postupkom starih heratskih majstora koji prikazujući pticu na nebu na toj slici tako kao da ona u isto vreme i leti i zauvek srećno na nebu visi, zaustavljaju vreme. Znam, nije lako.
Moj sin Orhan, koji je toliko nepromišljen da pokušava u svemu da bude razložan, već godinama me podseća na to da heratski majstori koji bi zaustavili vreme mene nikada ne bi mogli da nacrtaju onakvom kakva sam, objašnjava mi kako franački majstori koji, sa svoje strane, neprestano crtaju lepe slike majke koja grli sina, uopšte ne bi mogli da zaustave vreme i govori mi kako moja slika ionako ne bi mogla da bude izrađena.
Možda je u pravu. Čovek u suštini ne traga za osmehom na slici sreće, već srećom u životu. Znaju to slikari, ali to je i ono što ne bi mogli da naslikaju. Zbog toga na mesto sreće življenja, postavljaju sreću posmatranja.
Zato sam ja ovu priču koja se ne bi mogla oslikati, ispričala svom sinu Orhanu, da je možda on napiše. Bez snebivanja sam mu dala pisma koja su mi slali Hasan i Crni i crteže konja na kojima se mastilo razmazalo, nađene kod sirotog efendi Otmenog. Orhan je stalno razdražljiv, mrzovoljan, nesrećan, a uopšte se ne boji da prema onima koje ne voli ne bude nepravedan.
Zato pazite, ne verujte mu ako je Crnog opisao smetenijim no što je bio, naše živote težim, Ševketa gorim, a mene lepšom i nevaspitanijom no što jesam. Jer nema laži koju taj izvalio ne bi da bi mu priča lepa i uverljiva bila.“
Orhan Pamuk, Zovem se Crveno, Geopoetika, Beograd 2013.
Post je objavljen 24.04.2015. u 00:59 sati.