- Dečki moji - govorio je užurbano - imam jednu strašnu priču za vas
- Pa ispričajte je Generale.
- Ma to je bilo nešta strašno - nastavi general držeći u lijevoj ruci praznu čašu, dok je lijevom posezao za vrčem.
- Išli smo ja i jedan iz Šamca, - zastane natačući vino - jedan bombaš, u misiju. Bilo je to 9, negdje u jesen. Mrkla noć, a zima k'o u pola zime. Samo nije bilo snijega. - uze opet pauzu da natoči vodu, istovremeno dižući napetost, umijećem vrhunskog naratora.
- Imali smo zadatak dići u zrak most u Šamcu. U pola noći smo se šuljali, ja sam nosio pušku, a on eksploziv. A s njihove strane - zastane i otpije gutljaj gemišta- s njihove strane su se isto šuljala dvojica. Uzeo sam pušku i opalio. Uplašili su se i skočili u vodu, a mi smo postavili ekploziv i žice i pobjegli s mosta.
- Pa jeste ga digli u zrak?
- Jesmo, kako ne.
- Ma nije to tako strašna priča Generale.
- Kako nije, da si ti vidio, mali moj, tu ledenu vodurinu. Al' nije to ništa. Poslije toga su nas odveli na vojni sud.
- Nema šanse.
- Kako ne.
- A zašto pred sud ako ste digli most u zrak?
- Ma to je bilo u drugoj rundi ono pred oluju, u Spačvi, dizali smo ribe u zrak. Pa su nas malo osudili, ali nije to bilo ništa strašno. A znaš kako je, trebalo je čekat da se riba ulovi, a nas puno za fiš pa smo onda sa čamca bacali bombe. Malo pričekaš i one se dignu plivajuć leđno.
Post je objavljen 30.03.2015. u 15:02 sati.