Marketing
Križni put
Znaš, ne pišem ti više često. Mislila sam da ću možda manje misliti o svemu što nam se dogodilo, ali nema ništa sine što bi moglo smanjiti bol i sjećanja. Danas kod čitanja križnog puta, na devetoj postaji sam se slomila. Potekle sau suze usred crkve, pala sam i ja pod teretom svoga križa. Molila Isusa da bude samnom, da mi pomogne kao što je Šimun njemu pomagao. Ponekad mi se učini da me ti vodiš svojom rukom, svojim vedrim duhom, da mi jednostavno ne daš stati. Puno je bola sine, puno je tuge u maminom srcu zadnjih 20 mjeseci. Ne znam ni sama od kuda mi snaga i hrabrost za svaki novi dan. Tako poželim, često poželim otići k tebi, premda znam da ja to ne mogu odabrati kada će se to dogoditi. Jedan gospodin mi je rekao da je prirodno da svi želimo dugo živjeti, nije on iskusio gubitka djeteta, ne zna on da ja to ne želim. Ja nemam više nikakvih želja, nikakvih planova. Radim jer moram, ne mogu dozvoliti da sam nekome na teret dok mogu raditi. Rad me koliko-toliko okupira, pa mi misli odu u drugom smjeru. Imam "sreću" što sam među djecom, ona su nešto predivno, toliko iskreno i pozitivno, pa uspijem izugurati dan. Zahvalna sam za taj dar, ali...sve bih ja dala sine da tebe mogu samo još jednom zagliti. Do susreta će letjeti onaj naš nevidljivi, lepršavi put neba. U majčinom srcu i tvoje srce kuca, volim te beskrajno.
Post je objavljen 22.03.2015. u 21:38 sati.