Ponekad te ne razumijem. Ne znam šta si mi, ni šta sam ja tebi.
Ponekad mi se otvoriš poput knjige, a nekad se zatvoriš u sebe toliko da ne mogu blizu.
Dođe mi da ti vratim istom mjerom. Samo da vidiš kako je to. Samo na tren da osjetiš kako je kad važeš svaku riječ koju ćeš reć. Ali nikad to ne napravim, nikad.
Ima toliko toga što ti govorim i još toliko toga onog što bi ti htjela reći. Imam tu neobjašnjivu potrebu dijelit s tobom neke stvari. Prešutno ili riječima, nebitno.
Dok nisam rekla tebi kao da nisam nikom do tad ni rekla.
Sve si mi i ništa si mi. Ne znam te objasniti sebi, a kamoli drugima. Valjda zato ove rečenice teško idu.
Jer ponekad se bojim da ću te izgubiti.
Ali.. ne mogu izgubiti ono što nikad nisam niti imala, zar ne?
Post je objavljen 18.02.2015. u 17:34 sati.