Pregled posta

Adresa bloga: https://blog.dnevnik.hr/nevenkagaragic

Marketing

DENIS – SECANJA ZIVE ZAUVEK

(post pisan 27.12.2008.)



Na danasnji dan (dok ovo pisem 27.12.2008.godine), pre 41 mesec, 27.07.2005.godine sahranjen je moj sin Denis Garagic. Moj sin, moj prijatelj, moj savetnik, moje sunce koje se zauvek ugasilo.

Ne, jos uvek ne verujem da je to istina. On je tako prisutan, uvek tu, uvek uz mene, u mojim mislima svakog trena…

Na danasnji dan (dok ovo pisem 27.12.2008.godine), pre 43 meseca, odnosno dva meseca pre njegove sahrane, 27.05.2005. godine, Denis je sedeo u kaficu "Kazan mahala" sa svojom prijateljicom Selmom. Imao je sa sobom stihove omiljene "Besmrtne pesme", uzeo je olovku i napisao Selmi posvetu na engleskom :

"SECANJA ZIVE ZAUVEK...
POSLE MENE SECANJA CE OSTATI"




Dva meseca kasnije, 27.07.2005.godine, Selma se zauvek oprostila od svog dobrog prijatelja Denisa, recitujuci mu poslednji put stihove koje je voleo.



Ta posveta je bila veliki sok. Videla sam je kod Selme, uramljenu na zidu, posle nekoliko meseci. Pricala mi je kako su nekoliko dana pre Denisove smrti, vracajuci se iz grada oko ponoci iz sveg glasa pevali "Omer beze". Pricala mi je kako su cesto u drustvu razgovarali o smrti. Otkud mladima ta tema?

Denis je, kazu, uvek govorio : "Kad ja umrem voleo bih beli kovceg, voleo bi da mi zapalite svecu i proucite fatihu i nemojte plakati, ako me volite".

Tu pricu sam cula kasnije, ali, kao da sam znala, zahtevala sam beli kovceg za mog sina, moju cistu, milu dusicu. Beli kovceg je stigao iz Visokog.

Kasnije sam se prisecala nekih detalja.

Pred odlazak na odmor, a da ispucam stari film u fotografskom aparatu, izasla sam na balkon gde je Denis pio jutarnju kafu da ga slikam. Okrenuo je glavu prema ulici i rekao "ma sta ces me slikati". Kasnije mu se ta slika ipak svidela i trazio je jos kako bi dao svojoj skolskoj drugarici Almi.To je poslednja njegova slika, 16.06.2005.godine. Na toj slici je u majici u kojoj smo ga 23.07.2005.godine u teskom stanju na rukama izneli iz stana.

Na odmoru u Podgori noc 23. na 24.06.2005.godine probudila sam se sa ruznim osecajem. Sanjala sam grozan san: ratno stanje, jedan lik iz serije "Crna hronika" me pokusavao ubiti, Denisa sam spasila noza podigavsi ga kroz prozor. San je bio isprepleten cudnim situacijama, strasan, pa sam ga zapisala. Vrativsi se s odmora, dala sam kolegici da procita. Tek, mnogo kasnije saznala sam da se lik iz serije, glumac, zove Rijad Ljutovic. Cudno, njegov broj telefona (071…) i mobitela (090…) nasla sam u Denisovom telefonskom dzepnom notesu!? Mesec dana kasnije, 23.07. Denisu je pozlilo, a noc 23. na 24.07.2005.godine proveo je na prijemu Interne klinike. Vise se nikada nije vratio kuci.



19.07.2005.godine Meho i ja smo slavili 30 godina braka, sami. Denis je otisao da i on slavi. Naime, tog leta je polozio sest ispita, vise nego potrebno za uslov upisa poslednje, 4-te godine engleskog jezika. Bio je neumoran, s lakocom je redovno upisivao svaku narednu godinu, nakon promene fakulteta (elektrotehnike). Prethodni dan Denis i ja smo zajedno birali poklon tati za godisnjicu braka. A meni je Denis poklonio buket cveca. Bio je to poslednji poklon tati i meni.

Bambus iz poslednjeg Denisovog buketa je jos uvek tu, na stolu, vec cetvrtu godinu...




A onda 23.07.2005.godine, subota...

U gostima su bili Denisova baka (moja mama) i tetka (moju sestru od strica) sa malom Dankom: Denis ih je "preuzeo" na koridoru, na pola puta iz Slavonije. Pozvala sam ih da iskoriste vrele dane na lekovitom Panonskom jezeru. Ispricale su mi kako Denis svo vreme puta nije prestajao govoriti o svojim planovima u buducnosti, o diplomskom za koji je vec odabrao predmet kod jedne beogradske profesorice (Ivane Trbojevic), upisivanja studija nemackog koji je dobro govorio, o postdiplomskom, o kupovini stana…

Te subote smo bili svi u gradu, videle smo Denisa sa Selmom, ispred slasticarne "Pikolo mondo". Popodne je osetio jaku bol i gusenje. "Mama, reci Igoru da me brzo vozi u hitnu", mislila sam da se sali, kao sto je cesto znao. Nazalost, nisu otisli u hitnu, vec na Internu kliniku, gde diletanti Mario Krizic i Salih Azapagic nisu shvatili ozbiljno njegove tegobe .

Tog dana 23.07. oko 22,30 Igor je otisao na more, a oko 23,30 Denisa smo posle vracanja iz "klinicke smrti" na rukama izneli iz stana. Dok smo ga nosili niz stubiste stalno sam ga zvala da ne bi opet pao u sok iz kojeg smo ga tek povratili. Na moje "Deno", on je odgovarao "TU SAM".

Cesto cujem i razmisljam o te dve reci : TU SAM, TU SAM..., kao da je predosecao da vise nece biti tu, da se vise nikada nece vratiti u stan.
Suprug je celu noc na Internoj klinici bio uz njega. Denis mu je tada ispricao kako zna da je bio mrtav i da je video crne patke. Ipricao mu je i cudan san za kratko vreme dok je bio u soku (klinickoj smrti) : sanjao je novinski oglas o prodaji crnog auta – Pezo 406, za 50 KM. Hteo je nazvati da ga kupi Enisi, ali nikako nije mogao videti broj telefona koji treba nazvati.

Ranije te veceri desilo se jos nesto jako cudno.
Dok sam pakovala mladjeg sina na more, cula sam, gotovo pod prozorom ruznu pticu.
Ne znam kako je zovu, ali se secam da sam prvi put u zivotu cula tu pticu godinu dana ranije, tacnije 02.05.2004.godine. Nista mi taj zvuk nije znacio, a suprug mi je rekao : «ta ptica donosi smrt». Vec sutradan Denis mi je rekao : "mama, zvala je baka". Upitno sam ga pogledala da nastavi, a on posle duze pauze kaze : "deda je sad dobro, sam dise". Kako to "sam dise"? Onda mi je tek rekao da je moj otac nastradao i da je u komi. Vozio je bicikl, a jedan momak je jurio autom putem iz Silasa prema Tenju i naleteo na tatu. U 83-oj godini, izuzetno dobrog zdravlja, njegov organizam se borio 45 dana. Tata se nije probudio iz kome. Preminuo je u osjeckoj bolnici 17.06.2004.godine. Sada se secam i nekih komentara posle sahrane kako je Denis neobicno, jako, najvise plakao!?

Igor je na moru proveo samo sledeci dan i noc. Sa bratom se vise nikada nije video.

Spavaju li mirno Mario Krizic i Salih Azabagic? Spava li mirno Samira Hasic? A Fahir Barakovic?

Datum 25. Ruzan datum. Evo samo par primera :

25.05.1995. – Kapija – zlocin nad zlocinima
25.07.2005. – Denis Garagic – zlocin tuzlanskog UKC-a
25.12.2005. – Damir Mujkanovic, mladi uspesni inzenjer kojem posle saobracajnog udesa u UKC-u nije uradjen snimak unutrasnjih organa. Intervencije posle nekoliko dana bile su uzaludne. Jos jedan zlocin "ubica u belom"?
25.12.2008. – obesio se generalni direktor UKC-a Nedret Mujkanovic. Zasto? Cudno. Zao mi je sto nije docekao sudjenje povodom moje tuzbe.

Iz UKC-a nikada nismo dobili odgovor na nas zahtev o sprovodjenju interne istrige. Nikada nismo dobili rezultate rada komisija povodom Denisove smrti. Zasto? Da li zbog ptice grabljivice, kopca, kako zovem Muminhodzic Kasima? Kaze Kasim : "ne mozemo mi svakog slati na ultra zvuk". Pacijent sa teskim kardioloskim simptomima je "svako" za ultra zvuk? Ili nije Kasimov privatni pacijent? Ni prijatelj? Ni stanacki kolega? Kaze Kasim da ce javno saopstenje (o pogresnoj dijagnozi), na kojem smo insistirali, njima (UKC_u) biti "omca oko vrata". Ma nemoj, Kasime? Dakle, priznanje?! Vidi se iz teksta da su pazljivo birane reci kako bi izbegli "omcu oko vrata". Cudna koincidencija.

"Sve sto se jednom desi, ne mora se nikad ponoviti. Ali, sve sto se desi dva puta, desice se sigurno i treci put."
(Paolo Koeljo - "Alhemicar")

Pravda? Cekam je … mora doci. Iako je spora, ipak je dostizna!
Samo se treba naoruzati… strpljenjem.

Izbor komentara na isti post mog bloga na blogger.ba koji je najavio UKIDANJE 01.03.2015.godine:

"moram priznati da sam izdrzala dva pasusa, ali onda sam pocela da placem.
Nasmejala sam se samo u jednom trenutku, kada sam procitala da je cuo da moze kupiti auto za 50 KM. Jednom sam sanjala, tada jos nisam imala nikakav auto, da je u radnji yugo za 100 eura, nov. Htela sam ga kupiti ali se radnja otvarala tek popodne.
Mlad, perspektivan i pun zivota, takvim bih ga opisala iz Vaseg posta."

Objavio/la srcempisem prije 6 godina 1 mjesec

"izgleda da ni sami nismo svesni šte sve srce može izdržati.Danas su materice.Običaj kod pravoslavaca je da deca od majke dobiju poklon.Ja sam danas mojoj mami odnela cveće na grob.Znam da joj nikad više ništa neću darovati jer su joj lekari skratili Život i osudili na smrtnu kaznu bez čekanja.
Čini mi se da je vaša bol svakim danim sve veća.Da li se ikada bar malo istanji.
Nauči li čovek da živi sa bolom?I ja mrzim svaki četvrtak i 23-ći u mesecu ,jer sam je tad poslednji put poljubila."

Objavio/la kika1942 prije 6 godina 1 mjesec



Post je objavljen 18.02.2015. u 11:19 sati.