OBJAVLJENO: 24.11.2014.
Autor teksta u nastavku je želio ostati anoniman.
Iako naslov ove priče zvuči pozitivno, način kako sam došao do njega, tj. do ove moje pobjede, zaista je težak. Za mene je to najteži način jer sam ga ja osjetio na svojoj koži. I do tada sam ja znao da je to ozbiljno i da „izgleda strašno“, ali kada sam to doživio drugačije sam počeo razmišljati i gledati na ovaj svijet. Nebitno je kada mi se to desilo. Nebitno je i ko su ti ljudi koji su mi to priređivali. Ja sam im oprostio i zahvalan sam im na svemu što su uradili. Naučili su me da drugačije gledam na svijet i učinili su od mene jaču i zreliju osobu, a tu snagu i zrelost nosit ću čitav život. U našem društvu postalo je gotovo nemoguće da se izborite sa zlom. Ako to pokušate, dočekat će vas sljedeće zlo i tako u nedogled. U tim situacijama zapravo vidite da je svijet općenito zao, vidite koliko samo zlih ljudi ima na ovome svijetu. U jednom trenutku izgubit ćete motivaciju za nove izazove, ali već u sljedećem bit ćete motivisani više nego ikad. Pitate se kako? Pa tako što shvatite da ste vi stali na stranu dobra i da ste bili spremni da žrtvujete sebe zbog zajedničke koristi, zbog dobra zajednice. Neki ovo zovu „društvenom odgovornošću“, ali mislim da danas tek pojedinci shvataju tu odgovornost. Moj slučaj je vezan za teški oblik vršnjačkog nasilja. Iako u prvi mah spomen na psihičko nasilje ne izgleda toliko teško u odnosu na fizičko nasilje, realnost je drugačija. Da mi sada neko da ultimatum i ponudi mi kakvu bi vrstu nasilja radije htio osjetiti odabrao bih fizičko nasilje. Istina, bolno je, ali prođe. Udarci ne traju mjesecima. Međutim, psihičko nasilje (u mom slučaju planski smišljeno protiv mene) ima tu dugotrajnu dimenziju, naročito ako ste nekome trn u oku. Gotovo da nije bilo dana u periodu od gotovo osam mjeseci, a da protiv mene nešto nije učinjeno. Ne radi se samo o situacijama gdje su vršioci ovog nasilja to radili riječima. Društvene mreže su itekako pogodne za mnoge stvari, a u ovim situacijama i to je bilo okrenuto protiv mene. Nevjerovatan pritisak sam osjećao na sebi. Da nije bilo meni dragih ljudi koji su me podržali, teško bih izdržao. Nije bilo upitno da li sam dobro postupio u borbi protiv zla niti sam pomislio da je ono što sam uradio pogrešno i da se kajem zbog toga. Ali kada protiv sebe imate preko 150 ljudi koji su se deklarisali protiv vas (bez onih koji se nisu javno oglasili) to onda nije jednostavno. Još kada uzmete u obzir šta su govorili protiv nas, kakve su spletke pripremali, broj od 150 ljudi izgleda puno veći. Zahvalan sam Bogu što mi je dao snagu da prođem kroz sve to. Iako elementi ovog nasilja nisu u potpunosti iskorijenjeni i dan-danas neko zna to spomenuti, došao sam do faze kada i ne obraćam pažnju na to. Jednostavno, nebitno mi je. Uvidio sam da ona poznata izreka „ono što te ne ubije to te ojača“ itekako ima smisla i nije slučajno rečena. Na kraju, kada sve saberem i oduzmem, ja sam pobjednik i osjećam se tako. Ustao sam protiv zla, borio se protiv njega, izborio se, prebrodio teške oblike vršnjačkog nasilja, postao imun na spletke koje zavidni ljudi rade protiv mene, ojačao sam svoj duh, oprostio svim tim ljudima jer osveta nikada ne donosi dobro i, što je po meni najvažnije, shvatio sam da sam dobro postupio i da se ne kajem. I sutra bih isto uradio bez obzira što znam šta mogu doživjeti. Jer ako se ne budemo borili protiv zla, ono će nas polahko „jesti“, sve dok nas ne „pojede“. Ako sebe smatrate dobrim i razumnim bićem, borite se protiv zla, jer, uistinu,
mi podržavamo ono protiv čega se ne borimo, a znamo da se možemo boriti.
Neka „individualna odgovornost“ postane „društvena odgovornost“! .
Post je objavljen 29.01.2015. u 15:39 sati.