Jutro je počelo klasičnim frustracijama. Frustracija prva je ona kad zvoni sat, a ja se još nisam naspavala. Ali to je gotovo pa svakodnevna situacija kad zvoni sat. Frustracija druga je kad ponovno zaspim nakon zvonjave sata, pa ne stignem doručkovati, i ne stignem sve te neke sitnice koje u bunilu radim, ali nekim čudom sve to nekako napravim, pa hajde. Frustracija treća je otkriće da su oni naizgled čisti dijelovi asfalta ustvari najklizaviji, frustracija četvrta bila bi to što je hladno, ali, kako mi je u zadnje vrijeme na mahove vruće, tako te frustracije više nema. Pretvorila se u frustraciju preznojavanja i klizanja po naizgled golom asfaltu. Frustracija četvrta je blagajna na vlaku. To je ono kad jedna žena zapne u redu s nekim svojim prohtjevima, a blagajnica ima opremu dostojnu interijera čeških filmova sedamdesetih, pa onda dođe vlak, pa pola reda odustane od čekanja, a ona žena još kilavi, pa ode vlak. Srećom pa ujutro idu tri vlaka jedan za drugim, a meni obično pobjegne onaj drugi. Ne ulazim u vlak bez karte. Ne da mi se bježati, ne da mi se natezati, ne da mi se uopće reć dobro jutro. Da mi se samo imati kartu. Kartu za vožnju i vlastiti mir. Sve u jednom. Peta frustracija je posao. To je ono na čemu ti vrijeme prolazi, ti ne učiš ništa novo, ne napreduješ ni u kom pogledu, dolaziš, odradiš nešto s lijevom nogom, odslušaš jadikovke i pametovanja kolega, ponekad s veseljem, ponekad jaomajko, i onda nastaviš trulit sretna/an da makar imaš taj posao, kad ih toliko njih nema, znaš da je to sve krivo i ne valja, ali se ne usuđuješ napraviti po tom pitanju ništa. Samo se predaješ truljenju. I čekaš neku višu silu koju bi poslije mogao/la okrivljavati. U mom slučaju to bi moglo biti da me pregazilo vrijeme, da sam stara, a stare ljude nitko više ne želi, pogotovo one koji običavaju samo truliti i ne poduzimati po tom pitanju ništa.
No, za svaki slučaj, doma već imam spremnu gomilu nedovršenih a nadasve kreativnih poslova, koji samo čekaju taj neki trenutak u kojem će me viša sila poslati doma. Imam i mužjaka kojemu se jako sviđa dodatak od crkavice moje plaće, i koji se ne libi svaku malo mi objasniti kako sam previše nekomunikativna i neprodorna i da se nikad neću uspjeti prodati, jer nije važno što prodaješ, važno je samo kako se prodaješ. A četrdesete su way to prekrute e da bi se u njima mijenjala osobnost. U njima možeš samo truliti i čekati smrt.
Reklo bi se da nemam podrške.
To bi bila ta frustracija šesta.
A dan je tek počeo...
Post je objavljen 02.01.2015. u 08:48 sati.