Bliže se blgdani, svi su u nekakvom euforičnom raspoloženju. Sa svih strana pršte reklame, svi pozivaju na slavlje, veselje radost. O, da me barem može mimoići, da se sakrijem u neku rupu, dok sve to ne prođe. Neka ljudi slave, neka se raduju, ali ja ne mogu, ne mogu se sine radovati bez tebe. U mom srcu nema više radosti, ostala je samo sjeta na neke lijepe dane, trenutke, dočeke, slavlja. Sada mi stavra dodatnu tugu, ne mogu se jednostavno radovati. Ja sebe zapravo ne poznajem više, nisam ja ona mama, žena. U mom srcu vlada jedna ogromna tuga, i nekako živim neki potpuno drugačiji život, gledam na sve potpuno drugačije. Ništa me više ne može protresti, ništa me ne može dotakuti, valjda sam otupila od bola. Živim u nekom svijetu koji nije moj, to je svijet u kojem preživljavam dane u nadi da ću čim prije napustiti život na Zemlji. Reče mi neki gospodin nedavno, da je u ljudskoj prirodi da želimo čim duži život, a on ne razumije da to žele ljudi koji su sretni. Mnogi me osuđuju, govore imaš obitelj, i znam da su u pravu, ali...nije to više to. Obitelj koja je ostala je sve što imam, živim samo zbog njih, ali toliko toga je nedorečeno, toliko toga fali, u svemu si bio ti prisutan i onda se ugasilo u jednoj sekundi. Pleši sine s anđelima, raduj se u kraljevstvu nebeskom i pošalji majci tačak nade i utjehe u ovo pred blagdansko vrijeme, dođi barem u snovima i zagrli paperjastim zagrljajem. Volim te sine, neizmjernom majčinskom ljubavlju i šaljem onaj naš nevidljivi, lepršavi put neba.
Post je objavljen 10.12.2014. u 13:28 sati.