Pregled posta

Što ako ima da nema?

Prije samo par sedmica, ja san van mislila kako je život ružičast i kako jedino što je sigurno je to da "nema da nema".

A danas, eee da me vidite.
Stojin van ja u sobi i gledam šibe. Šibe gledaju mene, a ja gledan šibe. Zlatne su sa mašnicama.
To su van one šibe za Sv.Nikolu. I moj prvi i zadnji poduzetnički pothvat!
Priča van je počela tako da je je moja uzrečica "nema da nema" svakin danom gubila jedno slovo.
Pare su se topile ka da nije zima. Zadnjih par stotina kuna ugurali smo u album kraj slike naše Vedre. Rekoh žena zna da štedi. Nek nam ona uščuva.
Ali niiije nan uščuvala.
Čak ni taj pogled nas nije spriječio da čokamo malo pomalo dok nam ni ostala samo slika.
A bogati neće nam slika platit stan i mliko, zaključila san.
Razmišljala san i razmišljala, te se zaustavila nasrid sobe sa idejon ravnom idejama gospodina Baltazara.
Šibe!! Prodavat ćemo zlatne šibe!!!
Neš ti filozofije. Nabereš malo šiba, pofarbaš ih u zlatno, staviš crvenu mašnicu i eto ga.
Za to mi triba pravo sedmica dana.
Sedmicu dana prije je bio prvi dan kada se odlučila sva voda svita izlit na Zagreb.
A jebate koje li san ja sriče. Mile pizdi ka "Aaaaa, evo ti tvoj Zagreb..kišurina...bljuzgetina...bože me sačuvaj".
Ja u očaju gledan grane. Mokre, natopljene. Katastrofa!
Smirin se nekako. Pa iman vrimene koliko me volja. Neće kiša padat baš svaki dan.
Kiša je padala svaki dan.
U sridu san znala, đava je odnija šalu i moran da idem u šibe. Skupila san punu vreću mokrih šiba i od tog napravila 20 zlatnih.
U četvrtak smo uložili zadnjih sto kuna u zlatne sprejeve i crvene mašnice.
Bez dinara u đepu Mile i ja oblačimo socijalističke jakete, stavljamo kapice sa coflekima i sa vrećama za smeće odlazimo u pohod na još šiba. Vani je već sumrak, a blato do kolina.
Mile žuga ka veliki:"Opet si me spizdila. Aaaa, blato. Di si me dovela? Ća san doživija? Uvik me ti na ove prosjačke ideje dovedeš".
A onda san ja popizdila:
"Aj ti lipo doma, odli leć, a ja ću sve. Sve uvik na moja leđa padne, jadna ti san".
Nastavila ja tako da skupljan šibe, a Mile se okolo vrzma. Pa je i on nešta skupija.
Upućujemo se put kuće preko parka na križanju Selske i Zagorske.
Milu su ispizdili pasi što su lajali za nas i nekako mi je već problidija. Samo da mi se ne razboli. Uto uočavamo veliko drvo puno suvih grana okruženo blatnjavim lokvetinama. Hrlimo na njega i kidamo grane.
Kad se odjednom začuje lavež.
Mali pasić počne da laje na Milu, Mile popizdi i iz tih grana počme da laje na pasića.
Ja stojin u šoku. Laje pasić, laje moj Mile.
Ja dozivan Milu da se smiri, žena doziva pasića da se smiri.
Pasić pokunjeno odlazi dok Mile reži za njim iz grmlja.
Ok. Ovo je prošlo dobro, odhanen.
Usipili smo skupit za kojih 50-70 šiba. Bože me sačuvaj. Odmah se bacan na posal jer mi vrime baš i nije na strani, umiren u smradu spreja i radin šibe.
Mislin si od svih princeza di ja ispadnen Pepeljuga.
Napokon san gotova, a nema ih niti sto. Milkica u krevetu šmrca, kaže da mu je loše. Ja si razmišljan kako san sa od cure sa dramske koja ima uvik lipo nalakirane nokte i fine vešte spala na curu koja skuplja, spreja i možda prodaje zlatne šibe.
Ma iden spavat. Dopizdilo je i meni sve!
Ušuškan se kraj Milkice ispod mucaste dekice i sve brige nekako nestanu.
Mile uvike kad smo ušuškani kaže: "A šta nismo mi najsritniji na svitu?"
"Pa skoro da jesmo." Pomislin.
Iduće jutro pijen kavu gledajući u šibe. Šibe u mene, a ja u njih. Krasne su i miritaju 5 kuna, a ne 3.
Začujen zvono na vratima kad ono susid sa kata. Triba platit Internet.
A jeba mu pas mater sad se sitija od svi dana. Kažen je muža mi nema kući kad on dođe plati će van.
Lažen ka pas!
Dolazi Mile iz dućana i ja mu to kažen.
Malo kasnije zvono opet zvoni. Susid doša po pare za Internet.
Ja stojin u kupatilu, a Mile mu govori:"Ma niman sad para usebe, ima mi žena pa ću van donit kad dođe."
Ne znan kolko ćemo još moć tako ukrug dok nas ne provali.
Sve su me te šibe zajebale.
Kažen ja Mile, a morat ćemo posudit u nekog.
Kaže on meni, ali srećice "nema da nema".
Mislin si ja "ooo ima da nema", još ću u kamatara završit, ja princeza u nekog obrijane glave, nabildanog kamatara tražit iljadu eura za priživit jos ta 3 miseca odi.
Ali Mile me utaj čas prikine i zapiva:
"Svi kamatari nisu, sreco moja, tebi ravni. Oni uzmu samo imovinu svu, a ti zivot moj, dusu jedinu kao ratu posljednju."


Post je objavljen 05.12.2014. u 16:03 sati.