Nisu naše pive baš svjetske, ali ja sam si bila odabrala ispijati Žuju. Ne zato kaj ima nadimak, nego zato kaj sam tak odabrala. Dok nisam upoznala njega.
- Znaš, Pan je pitkiji i bolji. Daj si to probaj.
I tako sam počela piti Pan. Jer je on bio blaži. I pila sam ga iz navike preko dvije godine.
Prije više od pola godine, on je nestao, Pan je ostao. I dalje sam ga pila. Nisam ni razmišljala o tome da je to samo jedna sitnica koja se na meni htjela promijeniti.
Sedam mjeseci sam nalazila ponovno sebe, izlazila, radila gluposti, spavala s kim sam htjela, pila litre alkohola i bančila po vijele dane, borila se za posao i opstanak. Prijatelji su mi polako počeli govoriti da postajem ona stara, lajava i divlja. Ona koja se bori sama za sebe i ne dopušta nekome da je porazi. Ali sam i dalje pila Pan.
Prvi posao sam dobila sama, napredovala sama. Svaki posao od tada sam dobila sama. A onda i ovaj posao. Uzeli me za posao voditelja i dali mi priliku. Onda sam shvatila jednog jutra da ipak vrijedim. Ipak mogu ja sama. Sada opet mogu hodati gradom dignute glave. Možda plaća nije svjetska, ali je moja. Nitko me nije gurao, nitko nije platio da dođem na tu funkciju. Sama sam sve postigla. I sve ostalo je postalo nebitno.
Mislim da sam mu u jednom trenutku zahvalila na tome što me gurnuo još niže kad sam bila na dnu. Jer sam sada naučila da me nitko više neće mijenjati i oblikovati po svome. Znam što želim i znam da ću to sama postići. I znam da mogu.
Uglavnom, pivopija u meni se jedne večeri javio i nažicao sestru da sa mnom podijeli cugu nakon dvanaest sati rada. Sjeli smo u lokalnu birtiju. Do nas se došetao gazda.
- Cure, kaj pijemo danas?
Pivu! Pijem pivu! Stala sam na trenutak i razmislila nakratko. Vrijeme je da se vratim do kraja.
- Žuju! Donesi mi jednu Žuju.
Post je objavljen 04.12.2014. u 17:23 sati.