Ostao sam bez papirnatih ručnika. Mislim, lako za sve, ali nemam u šta nos brisati. I tako balav i očajan zurim u praznu rolu i razmišljam. Mislim, dakle jesam, ili? To nije moguće ili možda je. Pale su mi na pamet raznorazne ideje. Izmislio sam formulu za lijek protiv raka, izmislio sam perpetuum mobile, izmislio sam rješenje za globalno siromaštvo, ali ništa od toga neće mi pomoći da obrišem nos. Prestao sam razmišljati i zadnjim trzajima uma, prije vračanja u stanje mirovanja, izmislo sam čaj bez čaja i bez šečera. Pa otići ću do wc-a i samo malo opreznije, obrisat ću nos u toaletni papir. Problem riješen. A onda sam spazio malo srčeko na praznoj roli. Šta sve čovijek vidi kada nije dekoncentriran.