(sonet u akrostihu)
Eno lišće redom pada,
još se neki jedva drže;
sunce trči put zapada –
oluj da ne može brže.
Njedra su mi puna straha,
a ruke mi jedra nisu;
čujem jauk svoga praha –
epitaf na Božjem visu.
Kako li ćeš nakon mene,
ako mora malo bude,
mučit će Te uspomene –
ma, čim vali Te probude?
Oprostit ćeš dušom žene –
ruj si koji snáži ljude
eno – i list da ne svene!
(Zadar, 22. listopada 2014.)
Post je objavljen 24.10.2014. u 06:38 sati.