Jutros mi je sinulo.
Frka s Gavrilovićem mora da ima neke veze sa mlinovima za meso. Za koje do opoziva vjerujem da je sastojak kobasa, pašteta i to. (Na tu temu sve je rekao Smoje još sedamdesetih; o zdravom mesu bez mesa.)
Jer, morti su u Gavriloviću i mlinovima mu tražili neke spise, koje kineski rezači papira gradske uprave nisu bili u stanju isprocesuirati. Ili su prekrupno sjeckali.
Jesam li na tragu, pokazat će cijene mesnih proizvoda oko Božića. Ako budu jeftini; ako bude puno akcija poklanjanja bokcima …
Bestraga, upravo sam prodao foru Herr Gawrilowitschu, uobičajeno serioznom austrijskom poduzetniku na Balkanu…
I eto kako nastaju milijuni. Jer, Gawrilowitsch ne bu spuštal cijene, a mi bumo pojeli spise iz Holdinga. Ko Bandić snijeg.
Viva marža. A i marva.
Ali zajebao sam se svakako.
Ne kao svojedobno moj tata na mojoj mami, stvorivši tako mene. Nego zato što sam povjerovao medijima (slobodan – od čega, uvijek je pitao jedan moj profesor) da smo država anemične, astmatične ekonomije. Čak je Milanović rekao da mu je cilj stabilizirati tristo hiljada nezaposlenih. U idućih četiri godine, i to je rekao, ali znam da vjeruje da zna što misli da govori. POtvrdio je one kojekakve masonske hrvatomrsce da nam je fiskus smeće.
Kad ono.
Ma figu smo mi šugava ekonomija. Figu smo smeće.
Kad ozbiljna drđabna institucija, pravosudna, čovjeku poput tebe i mene otfikari jamčevinu od sedam milja kuna. Koje, pazi, dakle ne da je čovjek morao samo zaraditi, ne trošeći. Nego, ne; ostalo mu sa strane. Kao tebi, kao meni. Nakon poreza, nakon jedno, dvoje djece; uz jedan do dva auta sa po osam guma i registracijom, uz jednu do dvije žene, vikendice, pokoji odmorčić.
Pa dakle, može se. Treba delati. Ne se predati. Treba se boriti. I eto, odma' ti država bez da trepne na ćoravo te kurje oko veli da si slobodan hodati okolo ako imaš sedam milja kuna. To nemre u banana – državi, di se nema, koja ima neki fensi rejting. Kaj misliš, da u Opatiji preplanulom do izgorjelom Hansu Mülleru iz Gerolstadta das Gericht otfikari milju eura jamčevine. Pa odma bi ga na izlazu uhapsilo da se obogatio na dilanju drožadi. Balkanskom rutom, recimo.
Pa sad skeptično gledam sve ove na slobodi. Glume gologusce, prave se grbavi, nema se, nemre se, a ono, koliko ih je caltalo sedam milja kuna za špancirfest po špici. Ili oko kontejnera. Kao, traži boce. Figu; Pripuzova konkurencija!
U smeću, učimo, leže milijuni… Njih sedam, najmanje.
Da čovjeka nisu pošemerili sad malo, imal bi i osam, zlu ne trebalo.
Zaključno, spoznajem da je onaj Mamićev urlik bio poticaj da se svi krenemo bavit' smećem. Aaaajmooooooo!
I fino veli da je neshvaćen, a mi se sprdamo.
I sad, neka me netko uvjeri da nisam u pravu…
Post je objavljen 22.10.2014. u 10:02 sati.