More mi nije bilo ni na kraj pameti te godine. Taman mi je ujutro počela dolaziti u 8 sati fizioterapeut Ivana. Vanja da li si za to da u kolovozu idemo na more, pitala je mama, jer je tad mogla dobit godišnji? Naravno da sam bio za.
Opet sam morao planirati planinarenje, ali tamo je u Dalmaciji, pogotovo na otoku sve na brdu, osim naše kuće koja je niz brdo, ali kad se penješ na brdu je( kako god).
U međuvremenu smo kupili onu sobnu pokretnu klimu. Tako da sam uredno bio klimatiziran.
Javio mi se prvi Hrvoje, da je našao odvjetnika/ cu, koji će me ovih dana nazvati i doći do mene.
Sve sam bolje savladavao stepnice. Desnom rukom sam se držao za lijevi rukohvat. Išao sam i do trgovine. Sjedio bi autu i čekao da se obavi kupovina, kao neki dobar psić. Mogao sam lajati, ali nitko ne bi kužio da lajem. Pas koji laje ne grize, ja sam samo režao i ispuštao neartikulirane zvukove. Nevjerojatno je koliko sam sa sondom bolje pričao. Jedino sam se kužio kad sam bio ljut. Gadno je to kad sam sebe ne možeš skužiti. Kao pravi papučar u potpunosti sam shvatio značenje onog : Da draga, ako treba i u prtljažniku mogu biti.Tj., ne mogu kad ne mogu sam u njega ući , a nikako izaći. Bilo mi je jednostavnije prigovarati svojim kligonskim jezikom, koji nitko nije kužio.
Dva puta tjedno sam čekao tuširanje, ali to tuširanje je bilo pakovanje, da voda ne uđe u peg. Sav upakovan, u vrećice Konzuma, Presoflexa …, ne znam čega već bi ušao kadu. Tuširala me supruga, mislim da je više odljepljivala, nego lijepila. Bio sam kao poklon , samo mi je mašna falila.
Preživio sam najgore ići ću i na more, kud ćeš više.
Post je objavljen 14.10.2014. u 16:06 sati.