kad te u 5 ujutro probude sinusi...ne možeš disati, ležati, spavati...pa piješ kavu i kopaš po netu...a onda u miru i tišini jutra pronađeš ovakav dragulj koji još nisi odslušala....i nije ti žao sna...
Bila je jedna godina...ma bilo ih je i više kad su mi nesanice bile svakodnevna pojava...pogledala sam sve filmove, odslušala sve pjesme...prekinula petogodišnju vezu, vratila se svojima, preokrenula čitav život naglavce...
I nisam požalila, ali bilo je prokleto teško. Pri kraju s fakultetom, izletjela iz duge veze u neku kratku, burnu, tešku...budila sam se preznojena, u panici...nekako izgubljena i nasmrt prestrašena kud i kako sada. Moj namjerno čuvani zadnji ispit iz fotografije pretvorio se u noćnu moru jer je trebalo pregledati hrpu fotografija i pronaći one koje mogu iskoristiti za ispit i diplomski. A sve su nastale u toj dugoj vezi, na našim putovanjima.
Jedino što je pomagalo nesanici i tim teškim buđenjima bio je Leonard Cohen. Stavila bi laptop kraj kreveta, dva njegova live albuma na repeat i slušalice u uši. I tako sam spavala, nekoliko mjeseci. Vjerojatno bi poludjela da nije bilo tih uspavanki, jer bez njih uopće nisam mogla zaspati...a ako nekim čudom i jesam, budila sam se u znoju i panici.
Nadam se nekako da će još koji puta navratiti u ove krajeve i da ću ga čuti i uživo. Nemam baš sreće sa koncertima...pa ipak, nadam se.
Post je objavljen 06.09.2014. u 06:37 sati.