Prvi put sam išla na hodočašće za Veliku Gospu u prošli petak. Išlo se u jedno selo, oko 7 – 8 km udaljeno. Bilo je oko 300 ljudi u procesiji. Neki obuveni, neki bosi. Molilo se i pjevalo, a najviše pričalo. Okrijepa pripremljena svako malo kao da je put doista dugačak. Meni je od svega bila najvažnija i najljepša šetnja. Doista odličan doživljaj i sasvim drugačije kad si tako u gomili nego kad šetaš sam i svako malo se moraš micati automobilima. Ovako smo imali i policijsku pratnju i svi su nas zaobilazili u širokom luku. Nakon toga obiteljski ručak i začudo svi dobro raspoloženi. Možda Velika Gospa doista čuda čini? Poslije ručka odlazak u šumu s psima. Gljive. Djedovi, lisičarke i crne trube. Rekli bismo po gljivama da je jesen, a ne sredina kolovoza. Nakon svega, navečer slijedi pučka veselica u istom tom selu u koje se hodočastilo. Dakle, ajmo još jednom tamo. Pravi vašar. Lunapark, muzika uživo i to svakih deset metara druga, štandovi s drangulijama, tombola. Idemo na veliki ringišpil. Mamaaaaa, odgurni meeeee! Mamaaaaa! A mama se mora koncentrirati na jednu točku tako da joj nije zlo od vrtnje. Kad smo završili svi malo posrćemo, ali dobro, idemo dalje. Zaboravih štandove s pićima i hranom. Hoćeš pivu? Ne, želim mineralnu. Ajde gemišt. Ne, želim mineralnu. Miris pečenog mesa ljepljiv je u zraku i izaziva mi dizanje želuca. Pečenica, kotlovina, hot dog, pečene kobasice. Za mene dakako ništa nema. Hoćeš kokice? Ma neću, dosta mi je već i tih kokica. Gle, tamo se kolo pleše. Oho, to nisam dugo vidjela. Plešu i mladi i stari. Čak mladih ima više nego starih. Dvojica svirača, jedan svira harmoniku, drugi sintisajzer, stoje u krugu, oko njih kolo. Ovi ljudi zbilja drže ritam i sve to jako dugo traje. Trebaš imati kondiciju da otplešeš kolo, čini se. Gle one tri dame tamo. Napravile svoje malo kolo. Skockane i elegantne. Baš su lijepe. Lijepo ih je gledati. Ljepljiv miris znoja spaja se s ljepljivim mirisom mesa. Zabava ide dalje. I nitko ništa ne pita.
Post je objavljen 21.08.2014. u 13:28 sati.