Kućni ljubimci su sjajna mala bića. S njima je sve puno zabavnije.
Odrastala sam uz hrpe mačaka i nešto malo pasa i u jednom trenu,
dugo nakon preseljenja u veći grad, počeli su mi nedostajati.
Sada, preko noći (zapravo preko godine dana noći i dana i mnogo mozganja), životinja se
iznenada stvorila. Evo, je, dolazi. Približava se.
A ja? Ja šizim. Strahujem od obaveza samo tako.
I nije mi jasno zašto.
Sjela sam sa sobom da to malo bolje shvatim.
Bila sam skeptična i kad smo roditelji i ja usvajali psa, prvi put u ovom mileniju.
Pitala sam se da li samo možda samo mačji tip, a to ni ne znam. Deklariram se
kao ljubitelj životinja, ali možda sam zapravo samo mačji batler i trebam izaći iz mačjeg ormara,da
ne kažem pijeska.
A možda je stvar u okolnostima.
Nekoć sam uz životinje imala kuću, vrt i čuvalice. Ujutro otvoriš vrata. Baš nikad ne trčiš kući brinuti se
za životinje jer je netko uvijek doma.
Imala sam puno manje novca, ali i više slobodnog vremena.
Životinje su dolazile i odlazile. Svaki odlazak je bio težak, ali pomiriš se s tim. Dok traje,traje.
Sada je sve drugačije.
Ujutro se moram dići ranije, po bilo kakvom vremenu, i šetati psa. Moram trčati kući. Moram planirati.
Moram trošiti novce (da, toliko sam škrtava u ovoj životnoj dobi da me i taj dio boli).
Moram koordinirati (čuvanje).
Iako u svojoj kći nisam nikada imala znatnu štetu, boli me glava od ideje da pas nešto ošteti u stanu koji nije moj.
A opet, sad je očito vrijeme za to. Inače racionalna i oprezna Super G se nakon duge borbe sa samom sobom veseli kao dijete. A ja stojim sa strane i cvokotanjem joj kvarim doživljaj.
Čovjek želi i treba biti sretan.
Možemo mi to.
Kao što kaže nečija slika na Timelineu,
If not now, when?
Post je objavljen 22.07.2014. u 10:09 sati.