Misli mi lutaju daleko, a ja se smijem sama sebi jer znam da mogu i hoću zaboraviti dane koji su bili i mislila sam da sam bila sretna, ne nisam jer bila sam mlada da bih tada shvatila što je laž a što istina, da znala sam tada da volim ali nisam znala da će me ta ljubav boljeti, da će mi dolaziti u snove jednom kada sazrem, nisam ni znala da će me zbog moje ljubavi prema osobi koja ne zna voljeti nikoga prozvati ludom, zaslužila sam to mada znam mi mozak radi dobro, divno mi je.
Zaključat ću svoju prošlost duboko u sebi znam da to mogu jer kada predaš dušu vragu radiš ono što nikada ne bi i zavoliš sebe potpuno ne misleći o nečem što je bilo što je zatvoreno poglavlje života, konačno se smiješ i živiš sretno pa iako netko mislio da je sve prividno.
Sada tek vidim kako su dani divni, kako su ljudi koji su oholi u biti dobri jer sa svoja dva lica možda i više njih imaju svoj mir i sretni su jer ništa ih ne uznemiruje, uživaju u svojoj slobodi, rade ono što vole ne obazirajući na nikoga osim na sebe.
Post je objavljen 16.07.2014. u 22:31 sati.