Uživao sam u idiličnom miru moga rodnog sela na Hvaru.
A onda je došao Nenad.
– Ča je bilo, dobri čoviče? Jesi bio sinoć u Splitu?
– Jesam.
– Jesi li se u Luksoru našao s osobom kojoj si trebao predati ključ i šifru?
– Nisam.
– Opet nitko nije došao?
– Ja nisam uspio doći do Luksora.
– Kako to?
– Opet sam završio u bolnici.
– Opet na psihijatriji na promatranju?
– Ma ne. Imao sam prometnu nesreću. Prelazio sam cestu na onom zavoju pokraj Tuđmanovog spomenika kad me je nešto udarilo. Probudio sam se na Firulama.
– Što se dogodilo?
– Ništa strašno. Samo me ošamutilo. Ništa vitalno. Kad sam se probudio rekli su mi da me je udario motor. I da vozačica motora čeka pred vratima i da mi se želi ispričati.
– I?
– Pomislio sam da bi se mogla razviti romantična priča iz ove nesreće pa sam rekao da je puste u sobu.
– I je li bilo romantike?
– Moš mislit… Znaš tko me je trknuo motorom?
– Znam.
– Kako znaš?
– Pa malo prije si mi rekao. Vozačica motora. Jesi siguran da ipak nije neka ozljeda mozga bila?
– Bila je to Ivanina Baba.
– Ivanina Baba? Pa što je radila u Splitu?
– Ona, njen Miško i neki bikeri su prolazili kroz Split. Išli su na Thompsonov koncert u Čavoglave. I usput je mene zgazila. A dok sam došao sebi, već je prošlo vrijeme za susret u Luksoru.
– Sigurno si se naljutio.
– Ma nisam. Ne može se čovjek ljutiti na Ivaninu Babu.
Post je objavljen 04.08.2014. u 12:00 sati.