I pođe Mojsije pored kamenja i grana
Na brdo s ovcama, jednog običnog dana
A onda stade pored jednog neobičnog prizora
Pa shvati da se približiti mora
Grm koji gori, a ne izgara... Pa kako?
Približi se tada i začudi se jako.
Iz grma ga Bog po imenu pozove
A Mojsije se sav u čudu Bogu odazove
Ne prilazi ovamo... Izuj obuću s nogu
Na svetom si tlu...
I Mojsije se tu pokloni Bogu
Kad mu se Bog predstavi on Ga gledat nije smio
Rukama lice zakloni jer pred njim je sam Bog bio
...
''Ja sam Bog Tvoj...'',
Bog i danas u tišini zbori
U svetohraništima prebiva, al na glas ne govori
I mi smo navikli na tu običnu prisutnost tihu
Mi bi da nam se priča nešto, il pjeva u stihu
A On samo šuti i tek ponekad nas podsjeti:
Tu sam! Tu sam! I onda kad ti srce ne osjeti...
Tu je. Tu je... i kad sve je tiho, kad svi ljudi odu
Žedan da ga žeđamo ko čovjek u pustinji vodu
I kad ne gori ništa, nit grmovi našeg srca plamte
On nas voli tiho, želeć da se Njegovi riječi upamte:
''Tu sam. S tobom sam. Ne boj se. Ja sam.''
Bog... tek u tišini se čuje, i bez glasa jasan.
A mi... tako često i pogubno, odošmo u buku
Ostavljamo Njegov glas i njegovu ruku
O da barem nismo tako navikli padati
On bi nas i danas htio prisutnošću obradovati
...
Oprosti nam, Oče, svima što bez Tebe živimo
Oprosti nam što se Tebi tako malo divimo
A djela Tvoja oko nas su tako bezbrojna
Samo za slijepe oči – tvoja djela su bezbojna
Oprosti nam Isuse što nam Tvoja ljubav u srcu ne gori
Oprosti što nam Hostija sveta ništa ne govori
Oprosti nam Isuse što se u klanjanju bavimo sobom
A pred Tobom stojimo, pred svojim Bogom
Oprosti nam Duše Sveti sve naše nemare
Oprosti što ne koristimo bolje Tvoje dare
Oprosti nam što popuštamo zlim nagnućima
I ne čeznemo žarko za Tvojim nadahnućima
Oprosti nam Majko za naše srce neposlušno
Ti koja govoriš Bogu 'da', uvijek, spremno, zdušno
Oprosti nam i uzmi nas u svoje srce blago
Pa čini s nama, djecom svojom, što je Tebi drago...