Naučićemo od poraza?
Razmišljanje o nečem tako banalnom kao što je fudbal
Antonio Martinez Alcala, Španija, Valencija 16.04.2014
I čak u fudbalu se ogledaju zla ovog naroda. Uvek nameravamo da živimo od nasleđa. Od gospodinčića koji, umesto da vodi svoju baštinu, nalazi utočište u njemu da bi živeo život lenjosti i da bi spiskao na zabavama deo ili svo nasleđe, čak i u politici, religiji, poslovima, sportu...
U jednom određenom momentu pojavljuje se genijalnost – u ovom slučaju kojim se bavimo zvao se Luis Aragones, koji je sposoban da, uvođenjem novih varijabli u proces, menja događaje. Ali takva pobeda je trenutna i, da bi se održala – u budućnosti – treba nastaviti razvijajući se. Ali baš tu, u tom trenutku, se pojavljuje španska zlobna namera, nepodobna i okultna: „zašto menjati ono što dobro funkcioniše“. Bez da shvatimo da je to već prošlost. Da su ostali već nešto naučili i korigovali se. Mi nismo u stanju da pročitamo to što se dešava spoljašnje i da postavimo odgovore u vremenu na to što se dešava u nekim prostorima. NE ! Mi ostajemo u prošlom. U slavi. U tradiciji. Zato još postoje nostalgici koji govore o Imperiji. I drugi, iako to nisu, gledaju k tom s divljenjem. Zbog toga „tiki – taka“ treba da potraje. Učinio nas je velikim. Bez vrednovanja vaganjem to „učinio nas“. Izraz koji označava prošlo.
Ono što je već bilo. Za koje su već – oni fleksibilniji- našli rešenja da se izbore s tom manifestacijom talenta.
I može da se desi, ne znam da li je to taj slučaj, da to ubrza unatrag ovaj impuls. Da se pojavi strah. A pred njim, španac, ima samo jedan odgovor: bes. Bes kao kompenzaciju straha. Bežanje unapred što nije odlika hrabrih – hrabar se postavlja između kukavičluka i besa -, a ne, to zagorelo koje ne može želja da svari – i u trenutku – sve promeniti. Hrabar se postavlja, vaga situaciju i deluje polazeći od svesti, da bi pokušao – iz stvarnosti – da preokrene proces i da traži odgovarajući izlaz. U najboljem slučaju treba čekati. A strpljenje – opet – nije jedna od naših vrlina. Čekati, da bi polazeći od razmišljanja, a ne kao posledica momentalnog impulsa, ispitali rešenja polazeći od prvobitnog. Sredstva koja treba ponovo ispitati u svetu da bi potvrdili njihovu valjanost ili neefikasnost. Da ne bi bili plod – kao skoro uvek – mašte odvezane izvan stvarnosti, što je takođe jedan od naših problema. Naša
istorija je puna prosvetljenih.
Verujem da bi trebali da učimo od ovakvih saplitanja – u ovom slučaju se radi o fudbalu i to nije toliko traumatično – i da se pogledamo unutar nas samih. Da shvatimo da, kao što je u jednom trenutku rekao nemački filozof: „Španija je zemlja davne prošlosti“. I to je tako ! Stalno gledamo unatrag. I još uvek, u našim akcijama, previše je krvi i nasleđa. To pokazujemo u svim aspektima, ali ono u čemu se najviše to oseća je naša političko – separatistička kolebljivost.
Odgovor Branku Antiću:
Prijatelju, jako mi je žao što ti moje pisanje izgleda zbunjujuće, možda si u pravu, jer nisam znao da se izrazim potpuno jasno koliko je to bilo neophodno u toj stvari.
Kao prvo želim da razjasnim da taj mali članak nema nikakve veze s ostrašćenošću. Baš potpuno suprotno. Možda je problem u tome što sam izabrao jednu strastvenu temu da bih govorio o nečemu mnogo ozbiljnijem. Veoma dugo proučavam istoriju Španije ne na akademski način, već polazeći od simptoma. Od simptoma koji se ponovo proizvode od XVI veka u društvenom, u političkom, u literaturi, u slikarstvu, u religioznom....To je domaće zlo koje smo davno trebali da savladamo, i pred kojim, nismo u stanju da damo odgovarajuće odgovore. Zašto ? To je duga priča, a vi želite koncizne odgovore, međutim mogao bih da dam po neki odgovor.
U toj zabelešci sam pokušao da taj simptom prikažem i u tom banalnom, što se pojavljuje i u onome što su najniže strasti. I – čak i tu – španac hoće, da bi napredovao, da se i dalje održava u svemu onom što dolazi iz prošlosti. Dakle, još uvek ima osoba u našoj zemlji koje žele da obnove imperiju ili onih koji, kao nostalgičari, koji se osećaju „Rezervom Evrope“. To su isti oni koji su želeli da spreče – u njihovom vremenu – rođenje JA u Evropi održavajući ratove protiv Lutera, u Holandiji, u Francuskoj ili protivEngleske, koji su nastavljali tada s vernošću jednoj zastareloj instituciji, ponovo iz prošlosti, Papstvu.
Na ove stvari sam mislio kad sam načinio retoričku figuru o fudbalu, koja se sastoji u upoređenju dve stvari, da bi dao jednu izražajniju ideju o njihovoj sličnosti. Možda je to bilo na nespretan način, jer debakl – sam po sebi – nije jedno zlo, već je jedna terapeutska opomena, jedna mogućnost koja se otvara, jedna mala smrt. A posle svake smrti ima jedno rođenje. Ogromna mogućnost da, učeći se na greškama, da se može hodati nepoznatim putevima, novim, nikad završenim, u stalnoj promeni....
I ovo je prijatelju moj ono što još uvek nismo naučili, pogotovu Španci, a mislim da nije ni Evropa.
Zahvaljujem se , što ste pročitali moj članak, i zbog vašeg suda o njemu što mi je dalo priliku da ponovo razmotrim ono što sam napisao i da budem budniji u drugim prilikama.
Hvala prijatelju.
Antonio Martinez Alcala
Prevod sa španskog Mr Đorđe Savić, Pančevo, 2014
-------------
lp, borivoj
http://budan.blog.hr/
Post je objavljen 03.07.2014. u 08:34 sati.