Kako funkcionira zdravstvo u Zagrebu to se nemre opisati, pokušala sam pa sam odustala, reko možda bu neko pročital pa se ubediral.
Da skratim, odoh ja tada na hitnu, sama. Kaj mi je bilo? Naručena sam za to nešto 6 mjeseci a stanje se pogoršava, reko idem probat.
Odoh sama jasno, nemam nikog pa kaj će mi ko i taj čas. Nemrem reći, Biba je bila u pripravnosti.
Budući da te na hitnoj ne šljive pol posto ak ti ruka ne visi o malo kože ili ti se vidi mozak iza skalpa, po mogućnosti s virećim nožem, i poželjno da je vidljivo iz više uglova, to sam uspjela namolit kolegu s faksa da dođe urgirat (vjerojatno im je rekel da bu im zrušil sistem ak me ne pregleda i konzilijarni). Prošla sam odlično, naručena sam zbog omaške oko interne uputnice - već krajem listopada ove godine (tad je bio 25. travnja) a drugi pregled 2. 3. 3015. U znaku Ribe, to nebu dobro, pardon vidim tipfeler, ne 3015. Nego 2015., što za mene ne čini neku razliku kak se osjećam već sam mrtva).
Da bih zadovoljila svoju pohlepu za pouzdanošću vlastitog doživljaja hitne i inih sestara a još gore doktorica, naglasak je na ice- ženske, ocečem ja sebi komad prsta onak filigramski (iskreno? Sasvim slučajno i nenamjerno baš) - a s nazubljenim nožem za kruh, više ne znam jel bil petak il subota, tak je krvarilo do jutros pa dan manje – više. Čistim ja po kuhinji prolivenu krv a ono nje još više krvi, onda sam prst zamotala u kuhinjsku krpu a kaj je, inzistiram, vrlo nespretno za daljnje radove.
Na kraju sam skužila u subotu, dakle ipak je bil petak, da su kod nas u subotu u ambulanti dežurni pa sam otišla da mi previju, prethodno nazvavši iste i čudeći se da se neko opće javlja: Kaaaaaaaaaj, krvari od sinoć!? Odma dođite, bumo vas primili, pokucajte!
Dođem, pokucam, otvore, aha, vi ste kucali, i zatvoriju vrata. Ja krvarim dalje, kaj ću, nemrem sad prestat, držim ruku ko da pokazujem onu prostu gestu, neki tam se trude ne opasti u nesvest. I čekam. I oni zovu troje njih prije mene i naravno da sam popizdila. I odem drito frizeru! Onda sam otišla na plac i pospominjala se sa gosponom Željkom mesarom o buncekima i špeku kad mi dođe kćer iz Turske, da ne bi bilo da tad nema špeka i bunceka i onda sam se vratila u ambulantu i lepo čekala. Pa me sestra pita - a gdi ste vi pobegli?
Rekoh ovako: Ste mi obećali da bute me odma primili? Samo ste me pozdravili i primili ove kaj imaju reumu. Sve sam čula. S onom visokom ste pričali o kolačima pa mi je bilo baš slatko slušati, tak bute i mene i pikali i slušali za koju godinu. Onda sam vidla da krvi ima i dalje, stavila sam hanzaplasta za 20 kn (tak prodavaju u ljekarni pakete) i otišla frizeru. Ako već iskrvarim, da budem lepi leš! Dobro, nemrem više biti lepa, al mogu imat pristojnu frizuru. Onda sam usput otišla i mesaru, da ak umrem popodne da se bar prije toga pristojno najedem zagrebačkog odreska od pajcekovine i mazivog zdenka-sira-sa-šunkom i paprike na sniženju.
Normalno da su me čudno gledale i posle su htele biti duhovite i rekle su mi da mogu sve raditi i da buju mi zamotale i srednji prst osim ako ga ne koristim - zna se za kaj, i da kak to da ja nemam dečka. Reko imam dečka. OOOOOOOOOOOOOOOOO, a kakav je, reko super, ima 20 i pol godina i momentalno je kod tate, Allahu ekber! Normalno da im je trebalo pol ćuke da shvate da pričam o sineku a ne o ljubavniku. Po godinama ja bih vlastitom sinu mogla biti baka, no problem.
Prst je sestra obradila tak da je krvaril do sinoć kad sam odlučila da to više tak nemre. A kak je glupo spavati s podignutom podlakticom (prsti kod većine ne rasu na nadlaktici) jutros kad sam totalno odlučila izvoliš zacijelit za vožnju tramvajem. I bi zaustav. Bolni, ali lakši kad se setim kak su me tretirali na porodu spomenutog sina – jer zaboga! - ko normalan rađa u subotu, niko! Kretenuše! Niškoristi-mame! A ja bila ta.
Jest teško sa ženama, majkemi. Ko i s muškarcima. Osobito subotom i ostalim danima u tjednu.
Post je objavljen 16.06.2014. u 20:00 sati.