Trebali smo se naći kod njega, ali Nenad je rekao da nije pri sebi, nego da je u VVB-u pa da i ja dođem tamo.
Prije nego što sam uspio išta progovoriti Nenad me je sav izvan sebe upitao:
– Jesi li čuo što se dogodilo?
– Naravno da sam čuo.
– Katastrofa.
– Takav je sport. Sudci bitno utječu na igru. Ja mislim da su ga potplatili da nam nepravedno sudi.
– O čemu ti govoriš? Radi se o Gadnom.
– O Gadnom? Gadni mu je poševio ženu pa nam se sudac osvećivao? Đubre jedno bezobrazno…
Nenad me je čudno pogledao.
Sjeo sam.
Nenad je baš bio neobičan.
– Kad si se zadnji put vidio s Gadnim?
– Nemam pojma, Nenade. Znaš da se ne opterećujem takvim bedastoćama. Zar ću voditi statistiku susreta s njim?
– Ja sam ga vidio u četvrtak zadnji put. Tad smo bili zajedno.
– Ono kad nam je pričao kako ga ona cura koju je napumpao gnjavi da je oženi?
– Da. Jesi ga vidio nakon toga?
– Nisam.
– Onda ne znaš što se dogodilo?
– Što se dogodilo?
– Cura je napravila samoubojstvo. Objesila se.
– Uh…
– Nakon toga nitko nije vidio Gadnoga. A onda su ga našli…
– Gdje se skrivao?
– Našli su ga mrtvog u njegovom fuckystanu.
– I on se objesio?
– Izgleda da ga je netko ubio. Branko, bivši policajac, nabavio mi je od svojih fotografije.
Nenad mi je pokazao fotografije golog, unakaženog tijela kako leži u lokvi krvi.
– Uh… Zna li se tko ga je ubio? Tko ga je ovako izmasakrirao?
– Ne zna se. Njegova žena je obećala sto tisuća kuna ako dozna tko ga je ubio.
– Nisam znao da joj je bilo stalo do Gadnog.
– Pa i nije. Obećala je novce kao nagradu onome tko ga je ubio.
Matko je upravo donio kavu, pogledao slike i zaključio:
– To je bilo za očekivati. Kako je živio, tako je i umro.
Post je objavljen 16.06.2014. u 16:55 sati.