Moja frendica Jacika zna koji put prijeći granice. Inače je ljudina. Bećar. Potrošila je u gostionici toliko da je mogla kupiti bolji auto.
Natentala me je ovih dana da jedan vikend provedemo u wellnesu. Treba nam i treba.
Gospođa u zrelim godinama, nekoliko muževa imala, neke ostavila, neke pokopala, još se ima što pokazati na bazenu i baš zapela za taj wellnes na akciji.
Odredište nam je bilo izvan Hrvatske. Čim smo autobusom prešli granicu, mobiteli neupotrebljivi, neke čudne nerazumljive poruke, pismo poznato ali slova složena u nerazumljivim kombinacijama. Bože, šta se sve može iskombinirati s tih tridest znakova. A mi naučili naše kombinacije, pa naše, kao da ništa drugo nema.
Wellnes vikend za pamćenja uprizorio se u ogromnom četverokatnom čudovištu, s jednog kata na drugi voze pokretne stepenice, u prizemlju bazeni, saune, boksevi za masažu, podmlađivanje.
U podrumu casino.
Na trećem katu naš apartman. Istresla sam kofer, poispadali kupaći kostimi, haljinice, ogrtači, natikače. U brzini spremanja na put trpala sam nemilice, vidim, u koferu je završila i načeta konzerva govedine za moga psa.
Dok ja slažem i isprobavam haljine, Jacika je već spremna, dobacuje da me čeka u casinu.
Tutnem joj svoj novčanik, ja imam karticu, pa, dogovor je, mojom ćemo plaćati.
Odijevam se, razodijevam se. Hrpetina je poskupljih krpa izmilila iz kofera. Ajme, kad sam ja to kupovala? Čim sam ja to plaćala? I još bih mogla. Gdje su mi samo granice? - zavapim.
Konačno nađem dobitnu kombinaciju. U haljetku i natikačama spustim se u kasino.
Jacika za stolom u društvu nekoliko muškaraca puši, pije šampanjac i zabavlja društvo.
Na putu do nje spotaknem se o malo isturenu stolicu. Zaljuljam se, da ne padnem brzo se hvatam za stol, zagibana dižem pogled a kad tamo moj dugogodišnji udvarač, kolega s kojim sam godinama radila, kao pijavica me pratio, uhodio, kumio i molio. Jedva sam ga se riješila.
Sjedi za stolom uz svoju ženu, neku suhonjavu nelijepu mišicu, oštrih crta lica. I nema ga. Lice mu se zaledilo. Ne daje znaka života.
Ja zaustim da ću ga pozdraviti, ali lica za stolom me zabezeknu, oduzmu dar govora. Led ledeni. Uspravim se i odem dalje.
Jacika je nacvrcana, jedva me prepoznaje. Kad shvati tko sam, grabi moju torbu i kopa: Gdje su ti oni xanaxi?
- Šta će ti, pobogu?
- Uz šampanjac su savršena kombinacija.
Debeli muškarci zagušeni kravatama, smiju se.
- Mi nemamo xanaxe, naše tabletice su u prahu.
Premrem od straha. Znam ja što je prah, čovječe! Jacika je opet pretjerala. Da mi bar netko može pomoći, da ju odvučem do apartmana. Onaj kreten od kolege vidim ide prema toaletu. Otrčim za njim, on je jedini koga znam, da mi pomogne.
On prošiša pored mene, kao da me ne vidi.
Vratim se u panici za stol. Za stolom prah se dijeli. E, pa Jacika ti si sve granice pregazila! Nećeš, bogme. Počnem ju vući. Lete mi kroz glavu sve situacije u kojima su joj granice pucale, ne zamjeram joj, i meni su granice izmicale kontroli, kofer s izgužvanom odjećom i konzerva za psa, pokazala je moju Ahilovu petu.
Munjevito mi prostruji da konzerva nije slučajna, uvijek sam znala koliko trebam zagrabiti iz nje da dodam suhoj hrani moga psa. Je li to jedina granica koju sam znala dobro postaviti?
Jacika je mojom karticom platila cijeli račun. Čudo da je kartica preživjela. Odvlačim je od stola prije negoli je bijeli prah dotakla. Klatari se pored mene na pokretnim stepenicama. A bogme i od onih u kravatama zagušenih muškaraca treba pobjeći, od ljigavih ameba čiji je prirodni prostor izvan granica.
Hoće li joj ovo išta pomoći?
Razgovarat ćemo već, samo da se dokopamo sobe. I trijeznog jutra.
Šepesamo po hodiniku. Iz moje torbe dreka mobitela. Zaključan u toaletu manično me zove moj udvarač.
- O, kretenčino jedna, odjebi! Šta me zoveš, zar misliš da si zavredio granice preskakati.
Post je objavljen 20.05.2014. u 15:51 sati.