Ponekad jednostavno siđem s vlaka.
Nađem se na peronu nekog kolodvora.
Oko mene k'o kipovi, mrtvi ljudi.
U kosi mi iglice mrtvog bora.
Gledam vlak kako odlazi!?
Mašu mi iz vlaka znani ljudi!
Mašu mi, viču da potrčim!
Kažu mi; Novi dan se budi!
I nestaju u oblaku pare i smoga
jer taj kolodvor ne pohodi
električna lokomotiva.
Tek lupanje kotača
još se čuje.
U glavi mi slika plastična, živa!
Tek sad vidim;
Vlak je taj prepun!?
U prvom razredu komodaju se i šire!
U drugom je tijesno,
puno je ljudi,
iz mase tek ruke i noge vire.
… Vjetar pomete maglu i smog;
Vidim; Vlak odlazi sve brže i brže!
Poneko padne u šikaru, u ambis,
a neki se uporno, grčevito drže!
Tijela im udaraju po pragovima!?
… Zažmirim!
Pomislim; Sve je to san!
A mrtav neznanac
progovori grlenim glasom;
Ne!
To sviće novi dan!
Zorislav Vidaković
Post je objavljen 14.05.2014. u 17:51 sati.