Pišem ti poslednju pesmu
tišu od noći i od samoće,
a preglasnu za početak
u kojoj nas vreme zarobilo.
Pišem ti najtiše reči
tiše od bola i od ćutnje nemirne,
reči o zaboravu
i nekom trajanju besmisla
gde pogled izlomljen luta,
a nada čeka poslednju nadu.
Pišem ti jaukom srca
bez srama i stida
što suza se okova na licu slabosti
u tišini nečujne pesme,
u bolu stiha koji te vetrom doziva,
u nekoj istini zaspaloj
sudbinom nedosanjanog sna.
Pišem ti tihu pesmu
tišu od jutra
u kojem je zakletva ostala
samo reč na drhtavim usnama.
Pišem ti poslednju pesmu
tišu od zova,
umorne molitve o nekoj sreći
bez početka i kraja
umornog pogleda kroz daljine.