Pregled posta

Ka se sve užme

Ha, rečete vi koji redovito čitate moje, sad doduše malo proriđene postove, ovi naslov je malo čudan čak i za moje pojmove. Tribalo mi je vrimena, par dan, da mi se malo slegnu utisci i da potečedu beside, jer ovo ča san vidija, a posebno čuja u utorak, 22. četvrtoga miseca AD MMXIV, ne događa mi se svaki dan. Dunkve, ovo je naziv knjige, autora Mira Luketina Sarajčeva ...
Svak ko me poznaje, zna da nisan pjesnički tip, ako san i napisa koju pismicu u životu to je bilo more bit samo malo duže nego imotski haiku ... ali ovo, ča se tu večer dogodilo, da nisan bija izija bi se, deboto više nego zato ča nisan bija na koncert „Dire Straitsa“ kad su onda, još u debelome mraku, prvi i jedini put bili u Splitu.
Nije da ne znan autora i njegov opus, ali samo u fragmentima, diko bi priletija koju pismicu. A moran i priznat da se sramin i stidin jerbo je ovo čoviku četvrti libar, a ja još nisan bija na nijednu promocjiu. Bija je red da to provan makar ublažit, jer se ne more nikako skroz ispravit. A naoko samo usput, odveja san i Vinku sa sebon. Neka malo spuga domaće beside, i to iz pera autohtonoga sućuračkoga autora.
Jedva san čeka da počme, lipo san se namistija u prvi red, da mogu na miru slikavat ... najpri autora koji se, za ne falit, okružija i lipin i pametnin sviton ...



... a nakon kratkoga dogovora organizatora, voditeljice, prezentera ...



... sve je počelo ka po špagu, na maloj govornici isprid oltara župne crkve sv. Jurja m. govorili su najprin urednica zbirke pisam Antonija Luketin Alfirević



.... pa doc. dr. sc. Marijana Tomelić Ćurlin, koja je i napisal predgovor u knjizi, inače dijalektolog (je li se to tako reče?) to ka oni ča se bavu našon domaćon besidon ...



U ime izdavača, Društva za očuvanje kulturne baštine Kaštela „Bijaći“, par besid je reka Mili Bratinčević ...



.... i naravno, svojevrsni domaćin, naš župnik, don Emanuel Petrov, nije propustija pozdravit skoro ispunjenu župnu crkvu ...



Znalački nas je kroz program vodila Mira Marinović-Batić, koja je, među ostalima, pročitala par pisama ...



Kakvo bi to bilo predstavljanje libra u mome selu Mašogradu, a da se ne čujedu zvuci klape „Podvorje“, koja je, prema temi i ambijentu, odabrala nekoliko pisam koje jasno otkrivaju poveznicu današnje i iskonske klapske pisme koja je nastala na temeljima starih crkvenih a capella napjeva. S gušton san i posluša po sto i prvi put



Naravno, evo i malo stihova koje su čitali sam autor i Željko Ban ...



Da ne zaboravin reč, da je autor posvetija ovi svoj libar rođaku Tonču Petrasovu Maroviću ... I ča bi sad triba reč poslin ovega? Da mi je još više žaj ča nisan autora posluša još koji put. Ajde, bar je ovi put i Vinka bila sa menon, da čuje izvornu domaću besidu, iz najvjerojatnije najboljega živoga govornika ... bar ča ja znan. Evala, šjor Miro!
I ja san ka neki pisac, i ja ka ono pišen na čakavici, ali ni blizu ka šjor Miro. Ne mogu se meknit s njin njanci u istu rečenicu. I ja znan diko pisat ono ča se reče iz duše, ali bome on zagrabi puno dublje, sugestivnije. A ča se tiče čakavice, moran priznat da mi svako malo naleti besida koju ne znan, za koju bi triba konzultirat stare libre. Čovik se uči dok je živ ... Fala in, još botu, šjor Miro,
Kad san čuja ča je autorica predgovora izdvojila u svojoj prezentaciji, odma san zna koju pismicu ću ovod citirat ...

Nakon ča smo tako sa prilipin starin kaštelanskin, pače sućuraškin besidan, okripili dušu svakodnevno bombardiranu književnin i „književnin“ jezikon, domaćin predstavljanja don Emanuel nas je pozva u župnu dvoranu da malo okripimo i tilo.



Više od uru vrimena je proletilo začas ... bili smo malo i tamo povirit, nakon ča smo strpljivo u redu sačekali da nan se autor potpiše na primjerak knjige ...



Do idućega libra ... Zdravi i veseli bili!

Post je objavljen 24.04.2014. u 21:03 sati.