U praznom jutru bled i izmučen san,
ispružen između laži i istine,
očima uprtim u sećanje,
bogaljem učinjen je
i koren ljubavi što se suši.
Uzdahom se zaliva,
ali doživljava kraj,
vreba put,
tešku stazu za samo gubitnike,
žmuri i hoda,
da sram od očiju svojih prikrije.
Iscepan i nedosanjan
u očima stanuje
nada se i oplakuje svoju pustoš
u kojoj počiva i luta,
ali na isto vreme nailazi,
vreme koje ne može,
da se zaboravi.
Uspomene koje dodiruju
bojama prezira iz sopstvene duše,
razum koji nema snage i moći,
da još jednom zaplače,
život da seti,
da treba da živi,
duši da dokaže,
da pre smrti
ne može umreti.
Taj san izgubljeni,
borac da nas sačuva,
da trajemo...