Pregled posta

Adresa bloga: https://blog.dnevnik.hr/sekasmith2

Marketing

Ima jutara

Ima dana kad ne znaš kakvu energiju zračiš a zračiš nešto opako.

Jutros idem na posel, fino ide 14 i vidim lokomotiva (prva kola) puna,druga prazna, semafor taman crven i onak umorna ko pas i ne baš jako dobre volje, malo požurim. Međutim, komad koji je sedel (cura bar 20 kila više neg ja ima a što znači da joj je svako gibanje drastičan napor i da je spora te ujedno opasna za sudaranje). S obzirom da je veća i od mene, a kao u zaletu pa pod pravim kutem na mene - s klupe od čekaonice- kak da drukčije velim, navalila na zadnji ulaz prvih kola latentno opasna po moj život mene - pustim ju i taman dođem pred prva vrata drugih kola, ja ne znam ko ovoopće može pratiti ! – daklem vozač mi zapri vrata. Ja niš, pogledam u retrovizor, njegov, dignem ruku kao – kae sad ovo? I pokažem na vrata i niš, ni mi to prvi put.

Sve se to dost brzo događalo, uglavnom kak je semafor tu dost dugo crven, zacrvenim se i ja mislim si pizda ti materina, da sam mlađa 30 godina i da imam 30 kila manje, bi ta vrata bila otvorena. Ne kužim, nije hladno da štitiš putnike, odi vrit. I šatra (to pali) uzmem najnoviji tip Nokije (3310) i natipkam si broj prednjih kola, dramaturški razrađeno pogledam na javnu ćuku i sve ukucam. Nisam ni misla kakav sam dojam ostavila.

Kad otvoriju se vrata, ja mahnem prema istom retrovizoru i viknem još, e, viknem, hvala! I uđem i otvorim knjigu, bum si pročitala kaj pametnog (kuga u 16. stoljeću, tak nekaj).

Skužim da stojimo predugo. Onda skužim da svi gledaju van i to u istom pravcu. Kad se dotepel tramvajac, mator i debeli ko ja, osim kaj nema zapuštene pramenove i glupu knjigu u rukama, ono besan ko kerov, i urlikne: Gospođo, vi se šetate po stanici ko po modnoj pisti, šta se onda čudite što su vam vrata zatvorena (po naglasku je neki opaki likota). Ja uzvratim taj čas, na opće zadovoljstvo ostalih putnika: Fala lepo na komplimentu, znači još sam za modnu pistu, super.

Otišel je vjerojatno psujući i nije čekal novo crveno svetlo na semaforu.

Jesam zločesta? Ak i jesam, i nek sam. Kolko put mi se vozač/ica tramvaja smije u facu, a još u vreme kad me zbiljam bolilo koljeno i to na najjače, jedva sam šepesala a kamoli žurila na tramvaj, kesi mi se u lice i doslovce pred nosom zapre vrata, ono, kelj i brokula su na pol u tramvaju al ja sam cela vani.
Niš, sori vršnjak, da su ti kolege pristojne ne bi mi bilo tak silno drago kaj sam Zetovcu digla živce. Posle me je bilo malo sram al sam buljila u slova ko luda i posle je ušla Anita i sve sam joj ispričala a ona se smijala i rekla da tak treba.


Post je objavljen 19.03.2014. u 20:50 sati.