brzinu, uzlete,
taj niski brzi pad,
trenutak kada spust iz množine brzopotezno označi
ulazak u monolog,
grohotnim, razrokim osmijehom uglazbi otklon u
izvan.
Taj u.
Potom sam sasvim lagano,
polako,
zaboravila svoju rečenicu, još se dugo
dugo igrala svojom sjenom, tražila, pomaknula nekakve usne
u isprobanu grimasu.
I sjena se nasmijala.
Pritom je netko pričao pojačalom, trudnim basom po mojim prstima,
i uhvatilo se inje, samo se
doklatilo u buku otvorivši te moje prazne šake:
sve se izostavilo. Sebe.
Pitala sam ju kakav je prizor imati neko drugačije ime,
nabaviti plug
i zamrznuto pisati po zemlji.
Post je objavljen 16.03.2014. u 19:34 sati.