KAKO JE TO BILO 2013 . MOJA PRVA 100 MAJLERICA - PRVO PA MUŠKO
Ajme, kak je to bilo jedno teško a tako intrigantno iskustvo. Di početi, kako rječima dočarati ovu 165km dugu ludost? Pojma nemam – dugačko jedno i drugo ;).
U petak 12.04.2013. oko 12:30 smo Sara V, Verbnjak i ja krenuli autom iz Zagreba, put Koromačna, na cilj utrke. Prijava, podizanje 3seta karti i kartona za perforiranje poklon vrečica, te vreče za 3 tranzicije (koje će nas čekati u mjestima Buzet 63km, Poklon 105.km, Labin 142.km). Oko 18:30 nas cca 120 luđaka busevima krenulo na start put Umaga, uzbuđenje veliko, zadnje izmenjivanje iskustava, koristne inforacije tipa: izgasiti mobitel da bi baterija što duže trajala (mob. obavezna oprema),...cjelodnevni „put“ i iščekivanje je meni puno teže podnjet nego biti u pokretu 165km J.
U Umagu 21:00, baš "fensi-šmensi" - start sa startnim balonom, razglas, muzika, publika, nabrijavanje, zadnje upute, odbrojavanje i krečeeeeeeeeeeee, pa bilo nas je, fakat puno - svi trče ko sumanuti, prate bjele trakice kojima je organizator označio 165km dugu putešestiju (svaka čast!).
Namjerno se ranije nisam previše informirala o trci, jer sam i tak bila sva napeta i nervozna, zapravo uplašena....Ali! zato sam tri dana prije trke savjestno pratila prognozu po etapama trke, pripremala opremu, pakirala sve za tranzicije posebno, mislim ono! bila sam spremna za mjesec dana u Istri, to je sigurno :D, doma sam donjela 40l veliku vreču neiskorištene opreme i klope hahahaha.
Startala sam obučena ko mali medo :). Po prognozi nas je morala djelom prati kiša – ja sam se ko prava štreberica – PRIPREMILA J: „Columbija“ first layer zimska majica dugih rukava, „Gore“ futrane tajice, "rupa style" Lasportiva tenisice, koje sam obljepila Duck tapeom (izdržao je taman do Buzeta kak sam i planirala), GTX zimske gamaše (mislim da su mi se svi smijali iza leđa, a više njih i u facu....hahahaha), oko struka zavezala GTX turbo nepremočivu jaknu, 2x buff – klasika, jedan za vrat jedan za glavu. Mislim ono – ak vam je promaklo: start je bil u Umagu, di je poprilično toplo ;). Ruksak: sva propisana obavezna oprema, klopa, cuga i rezervna odječa (poprilično težak ruksak s obzirom da su okrijepe bile više nego česte).
I tak, krečem, trčkaram, gledam, kaj je ovo, pa većina cura koje znam su ispred mene, pa kaj se njima tak žuri, pa nije ovo treking, halo?!, ovo je THE Ultra ;). Počela sam i sama lagano pojačavati tempo iako mi nije pretjerano pasalo, jer mi je bilo vruče za popizdit. Čak su me već na 1.km, Mateja Kržišnik i Meta Dagarin zezale, da nek se svučem, da kaj mi nije prevruče, a ja sam samo zahroptala da neću, da ću rađe trpit i da ne želim doživit potop kao na Istra treku u Barbanu prije 2tjedna (namočila sam se i smrznula ko p***a).
I tak sam već na 8.km između KT1 i KT2 navlačila Goretex jaknu jer se ulila kišurina ko iz kabla. na KT2 je negdi izletio Kiki Bata Šivak, pogubio se putem, ipak je bila noč a trakice bjele, ne baš svaka u vidokrugu (hvala Ani Plavčak i Borisu Erženu za izlet od Umaga do Buja, jer to mi je jako pomoglo oko snalaženja na stazi ponoči). Do KT3/15.km smo trčali zajedno Kiki, Duje, Verbnjak i ja, međutim ja sam se već debelo počela borit sa svojim želudcem iako sam popila tabletu za želudac koja očito nije baždarea na cjelodnevno prežderavanje prije starta. Pustila sam ih naprijed i lagano penjala na KT4 Markovac te uzela još jednu tabletu, međutim, slabost je prešla na kvadricepse :( (užas, strah i nevjerica). Pa ono, mislim si, kaj bum već sad morala odustat, stvarno sam se osječala grozno. Stisla sam zube i terala dalje, iako nisam mogla baš trčati, a teren baš trkački, makadami sa malo uspona...
Buje KT7 (okrijepa) su bile moja prva etapa u zamisli kako preživjeti ovo iskustvo. 26.km, živa kontrola, navijanje, a ja ko zombi, razmišljam o odustajanju, ne znam šta da radim, kvadri me rasturaju, kak ću dalje, a nismo još ni počeli. Natjerale su me Meta i Mateja, koje su bile stalno tu negdje na stazi, probala sam se odljepit, da ne razmišljam o konkurenciji, nego lepo sama bauljam i imam jedan problem manje u glavi. Probam vizualizirat slične situacije koje sam prolazila do tada i odlučila nastavit. Želudac se primirio, bilo je podnošljivo, samo sam prdila ko prasica i podrigivala ali mogla sam se kretat. Kak da rješim te jebene noge, šta da radim? Nekak sam došepesala do Grožnjana (okrijepa) KT9/34.km, nalila vode, popila cole, pojela štrudlu, namazala kvadre Perksindolom (toplo/hladna krema protiv bolova) i popila jedan ketonal (to sam si spremila za glavobolju, jer me zadnjih 14 dana nesnosno bolio vrat i glava). Taman kad sam odlazila, se spremao dalje i Loki, pitala sam ga dali hoda ili trči, bila sam u k***u, trebalo mi je društvo, predložila sam da idemo zajedno. Veli on da lagano trčkara, pridružila sam mu se u nadi da ću moć držat tempo, međutim kak su me malo popustili kvadri, odoh ja i ostavim ga i sama dotrčim do KT13/45km Oprtalj (okrijepa). Tamo isto punim vodu, pijem colu, jedem pizzu, žvačem naranđu,...Ugledam Verbnjaka kako sjedi sa kartom i proučava di dalje, ma više mi je izgledao za odustajanje neg da je voljan završit 100milja :).
S Carinom smo 2013,g. bili već na 3 treka u Istri, a prijašnih godina sam bila još na 3, na par Učka trekova i kojekakvih drugih trkica,... praktički sam oko 70%staze poznavala. Verbnjaka sam nagovorila da krene dalje, da kaj bu sad tu sjedio i hladio se, znam di treba, ajmo, i tak je počela dionica do cilja u društvu sa Igorom Verbnjakom (velika hvala na moralnoj podržci, društvu i velikom kompanjonstvu :*). Oboje nas je mučio želudac, mene su stiskali kvadri, ja sam si nekak pomogla sa ljekom, a konjina Verbnjak je trpio :)).
I tak mi ponoči šepesamo, malo u kiši, puno u blatu, po kojekakvim strmopizdim sklizavelama, tražeči trakice, ja kartu nisam vadila, iz principa, a i približno sam znala di treba,.... spava nam se, pa muka, pa kvadri, ahhh svašta nešto...dizalice su bili vesela trojka slovenaca, ne znam tko su, e oni su čavrljali, smijali se, pa trčkarali, penjali se, spuštali, ono, ko da su u šetnijici :D....malo su bili ispred nas malo iza nas, ovisno o terenu, na kraju smo ih nakon vertikalnog uspona na Mlun KT16/57.km ipak ostavili iza sebe.
Sad je trebalo samo još odraditi spust u Buzet KT17/63.km (1.tranzicija/okrijepa), koji je za moje pojmove bio ispeljan antitrekerski :D - okolo-naokolo :), stigli u subotu 13.04. oko 6 ujutro...Blatnjavi, meni je bilo poprilično zima od vlažne odjeće, sretna sam bila kaj sam se tak dobro obukla na startu, da mi tjelo nije trošilo energiju još i na zagrijavanje, te da su vitalni djelovi bili na toplom i suhom. Tu smo potrošili cca 30min na presvlačenje (ja komplet 100%), juhicu, čaj, presvlačenje u toplom, suhom, zatvorenom prostoru – MEGA! Vani je taman došao bus sa 100kilometrašima koji su startali u 7:00 u Buzetu i odradili istu dionicu do Koromačna kao i mi koji smo imali neprespavanu noć iza sebe i 63km u nogama sa 1400 m uspona+spusta.
E sad, spava mi se, a moram krenut na ŽBEVNIIICUUUU KT18-72.km i u tih cca 10km odradit 1000m uspona - mission inposible...jao-jao, a znam svaki metar staze, jer smo tu kretali gore na Istra treku 2011. (moja prva ultra trek pobjeda). Usput sam žvakala sendvić, i mantrala, ali nikako da se probudim i pokrenem od pauze, sva troma, pa malo sjednem sa strane, nekak se probam natjerat, a Verbnjak strpljiv i zapravo dosta šutljiv, valjda bi me sve drugo živciralo :D. Popila sam energetski napitak i krenula u penjanje, polako su nas počeli sustizat 1ookilometraši, zabavno, poznata lica, oni trče, svježi, osmjesi na licima, a mi se vučemo ko rage hahahaha....ipak kad je došao silazak sa Žbevnice smo naravno stavili u veću brzinu. Onda dosadna penjanja i spuštanja sa puno dugačkih dionica po makedamima. Usponi dobri u razmjernom tempu, spustevi trčanje, makadam kolaps :D - brzo hodanje. Tak odradili Gomilu, Orljak i stigli na Korita KT22 93.km.
Tu sam bila već poprilično u depresiji, jer sam skužila da smo došli puno ranije neg sam ja to pokušavala dva dana ranije izračunat i skužila da nikak ne bum mogla spavati :D, jer sam za to htjela iskoristit noč, a noč je još dalekoooo. A onda sam još platila psihološki danak, od negledanja plana puta sam skužila da posli Korita imamo još USPON naVeliki Planik, koji je meni tad zvučao baš Veliko, prije nego što se spustimo u Poklon na 2. tranziciju, di sam mislila malo odmorit. Zapalila cigaretu (hvala Čevap) i potegla domačeg jegera iz pljosice. A onda, iz paštete iskače Šimun Cimerman i veli da sam 2. (halo? kaj?, pa di su sve te silne žene? pa bilo nas je najmanje 18 na startu??). Da je vodeča talijanka odlučila odustati, jer joj je zlo, da sam po svemu sudeči vodeča žena na 100 milja! KAJ??? Ajme meni?! Jebeno! Meni se vtrgalo nešto u glavi. Elvir nas je namotivirao da je taj uspon na Veliki Planik peace of cake, da je sve po grebenu, samo nas posli čeka dugi 10km makedamski spust na Poklon. Javila sam se Carinu na mob, on je rekel da taman kreče iz Zagreba, da mu javim kad ću stič u Polkon, da se vidimo negdje na putu... S takvom petardom u guzici, smo krenuli snažno. Dobro je bilo, prestizali, na kraju nisam mogla više trčati po tom jebenom duuuuuugooooom makedamu i na dnu šepajuči ugledala, već?! Carina i Bernija . Fatamorgana? Ne - zbilja! Jeeeeeeeeaaaaahhhh! Grli-grli, ljubi-ljubi i do KT24 104.km (okrijepa/2.tranzicija). Klopa, masaža, presvlačenje,... Carin veli da su mu u organizaciji rekli da su prošle već 4žene i da nisam prva, ja velim dobro, pitam u šatoru dali su to sa 100km ili milja, ahhh nemaju oni pojma sve je pomješano - ajme, kaj sad, kak da znam dali da se žurim, di je ona sljedeća iza mene, kaj da radim? di ću spavat, koliko mogu odmarat? - nezna se :). Nije mi se dalo svlačit tajice pa sam navukla preko futrane NB tajice, kaj se pokazalo pun pogodak, bilo mi je vruče za popizdit nakon nastavka, na nekih 200m uspona na Vojak sam se svukla u kratke rukave, glavu zaštitila sa INOV8 GTX šiltericom (Hvala Veroniki Jurišić - čuvam je ko suvo zlato ;) još od 2009. ), stavila tople rukavic.... počela je THE "kišica" i nekakav led koji je padao, toplo obučena (yes), taman smo nekak ljepo to odradili u šumici – velika sreća ( jer je nekoliko ljudi odustalo zbog te ledene kiše).
Spustili se na brzaka sa Vojaka di na žalost baš i nismo mogli uživat u ljepom pogledau. Na Maloj učki iznenađenje, mala okrijepa u vidu veselih poznatih lica sa trekinga, hvala na pečenom batku i ostatku čokoladnih uskršnjih jaja ;).
Onda najdosadniji dio ever, ajde Balin još nekak ali popinjanje na Sisol me tako psihički dotukao da sam u 20:00 kad smo se počeli spuštat u Plomin odlučila "odletid" doljeu Plomin. Istrčali smo dionicu u pola sata, da nisam morala paliiti lampu, jer mi se ne da još i to vadit iz ruksaka (prvu sam ostavila pogreškom u tranzicijskoj vreči, zamjenska mi je bila u drybagu sa obaveznom opremom, ko bu se još s tim zamarao , idemooooo, 6. brzina i pičimoooooo nizbrdoooo).
U Plominu KT28 129.km (okrijepa) neka bezveze atmosfera, malo smo morali tražit di su se stacionirali, svi tam nešto stoje i gledaju okolo, mislim doček - ko da smo došli na karmine :). Bila sam baš bezobrazna (ispričavam se volonterki na nepristojnosti), međutim s pravom. Meni ne treba "konobar", treba mi podrška, navijanje, obavjesti i informacije, a toga nije bilo. Brzo smo se pomirili sa situacijom, opet jedna cigica, malo jegerčiča, pojeli, napunili vode, crvenokosom Čehu sam udjelila kobasu i sendvić jer na okrijepama nije bilo slane hrane, a to je očito uvijek najtraženija roba na trkama, jer pobogu svi imamo šečera sa sobom na tone, ali zato pametni uvijek imamo špeka i kobaja ;). Stiven Vunić mi je posudio lampu (hvala) jer se meni nije dalo vadit moju zamjesnku, prva me čekala u Labinu (tranzicijske vreče su se sa Buzeta vozile u Labin).
Naravno nakon svakog stajanja je jebeno teško krenuti dalje, a i crijeva se još nisu smirila, prvo sam se išla olakšat u prirodu, mislim da je izašlo jedno 6kg hahahaha, barem sam se ja osječala toliko lakše. Međutim na popinjanju na Standar KT29 135km me opet stislo spavanje, nikad kraja, di je ta kontrola, pa mučno traženje trakica u mraku, Verbnjaku su otišle baterije, pa sam na kontroli iskoristila tih par minuta za spavanje na kamenjaru (malo zažmiriš i kao glumiš da spavaš :) ). To spavanje je čist bez veze . niš ne pomaže :) - to znam sad, treba leč i odspavat pola sata i krenut dalje. Onda sam još jedanput čučnula uz stazu jer nisam mogla držati oči otvorene. dostigao nas je talijanski bračni par sa 100km i onaj Čeh. Skužila sam da je bolje da se počnemo brže kretat inače ću zaspat, prestignemo ih nakon 100m i krenemo polako prema dolje, pa dublje, pa majko mila kakav je to teren, ajme, adveture - sklisko, kamenjar, pa nemreš se uopče po stazi kretat da se ne držiš za drveče, tražimo trakice, nikad kraja po nekakvim kozjim serpentinama. Zvoni telefon, pita Carin, dali smo već došli do sajli (WTF, sajli?!). Rekla sam mu ko da jesmo, da ovo nismo očekivali, da je ovo baš težko prolazit ponoči i da zapravo nemrem pričat na mob, jer nemam di stajati :)...malo niže u žbunju sretnemo slovensku trojku (drugu, s kojom smo se ganjali od Poklona nadalje, baš su bili zabavni, stalno su radili fartleke :), trče, trče, pa gablaju, treč, trče, pa wc,...a mi stalno tu negdje). Nisu znali kud dalje, mi smo vidjeli markacije prema gore i uputili ih, kak se to sve odvijalo u kanjonu (jednom ću to pogledat po danu ;)) onda smo se kretali u svim smjerovima da bi došli do djela di se moglo spustit po sajlama. To je trajalo poprilično dugo, jer smo išli jedan po jedan zbog letečeg kamenja iako smo se kretali po vertikalnoj zemljanoj/blatnjavoj stazi. Nakon dugog spuštanja dolje skužimo nekakvo jezerce i gore slap, Verbjak je slučajno ugledao kontrolu, gore na stjeni. Pa se vračamo tražimo marke, alpinistički uspon na stjenu, kontrola je bila s druge strane vode, za nas s kračim nogama je to značilo preskakanje, a kak je bila noč i nisam gledala kartu mislila sam da je povratak, dolje negdje, spustili smo se nazad i uputile slovence, taljana i čeha nek samo jedan perforira da nema mjesta a mi idemo tražit izlazak iz te rupetine (Rabac slap 250n.m.v. ispod Labina), tražimo, ništa, uzmem Verbnjaku kartu i bjesno velim da ne zna čitat kartu :) (sorry). Bila sam izmučena, psihički, jer sam se nabrijala da ću u Labinu konačno malo spavati, a i mislila sam da će nam puno manje trebati od Plomina do Labina. Naravno, od KT prek splapa je tebalo alpinistički gore po stjeni, na betonske serpentine sa stepenicama, međutim, ponoči se to niš ne vidi. Ajmo sad svi opet prek stjene i slapića, pa gore. Očekivala sam neko vertikalno penjanje i to je to, ma ne! Popinjemo se sa jedne strane kanjona, pa onda preko mosta na drugu stranu, pa opet serpentine gore pa nazad na drugu stranu, baterija rikava, meni više muka, nikad izač, bila sam ljutaaaa. Onda konačno izađemo na livadu, di se vide zidine od starog grada i na zidinama navijači, Carin zove.
Uff stigli smo, ali još se nisam smirila, baš sam bila na rubu. Pitam dali će mi već neko reći mogu li spavat di je slijedeća žena, oni su svi veseli i ne shvačaju da je ovo „iznenađenje“ od spuštanja u Rabac i penjanja u Labin KT31 142.km (3.Tranzicija/okrijepa) popilo zadnju kap pozitive koji smo imali u sebi. Ma brzo smo uz zezanciju, čaj i konačno informacijama sve zaboravili. "Dozvolili" su mi da spavam 30 minuta, presvukla sam se, Carin me izmasirao, popila sam čaj, i začorila. Meni se činilo da je prošlo 5min kad me Carin probudio da „moram“ dalje, ma neee, kaj već? Oblačenje je bilo koma, bilo mi je zima za popizdit. Opet sam se obukla ko medo, iako sam znala da ću se brzo počet svlačit kad se počnemo penjat na Oštri KT33 151.km. Penjali smo polako, nešto smo malo i izgubili put, tražili trakice, ono! kretanje - „nikud-nikam" :D. Opet sam išla na wc, olakšala se, međutim u PM opet mi se spava, opet vidim u svakom balvanu, panju, granama razne životinje, našeg Bernija, mačka Peru, medvjede, pasavce, zelene ježeve, ono haluciniram već zadnjih 20sata :)...opet malo sjednem kod spusta sa Oštrog, nemrem dalje, jer mi se manta i bauljam. Onda sam odlučila da ću trčati sve kaj se u ovakvom stanju tračati može, jer do cilja je još "tako malo," (cca 13km) jedino tako se može kretati, a da ne zaspeš. Do Skitače KT34 156.km nikad kraja, trčiš, trčiš, a slika uvijek ista, nikako da se približi slika na horizontu :). Prestigli smo "fartlek slovence", prošli smo kraj njih ko Kejžar pored Žane na LJ maratonu ;). Probali smo i odtrčati dolje do Crne punte 160.km - majko mila kako je to dugačko u ovakvom stanju - pa izgleda ko da se spuštaš u utrobu zemlje....od silnih halucinacija ja sam na svakom zavoju brijala da smo fulali – iako je i ta dionica već bila na jednoj od trek trki i ja točno znam di sam, ali ono- mozak ne funkcionira....jako malo još do cilja a nikad kraja svaka minuta se vučeeeee....Joooš malooooo, telefonom probudim Carina, sa Bernijem su nas pričekali uz cestu kod ulaza u betonaru još par sto metara i cilj u Koromačnom 165km 6000m uspon i toliko spusta, 34h2min.... Ajmeeeee, konačnoooo – ne trebam ni govorit da se već nakon par sekundi u cilju ne osjeća nikakav umor, slike govore rugačije :D, da od euforije, endorfina i adrenalina misliš da možeš ovako nastavit danima....prehebeno – čista ovisnost :D.
Da, pobjedila sam, na mojoj prvoj „stomajlerici“ – PRVO PA MUŠKO! Neplanirano, neka vas ne ćudi da sam se ipak interesirala na stazi i borila za plasman u tjeku trke – to je normalno, ne propušta se prilika – ali neću za to „krv pišat“ ;), ako mogu onda napravim sve optimalno za dobar plasman u tom trenutku. Isplatilo se J.
Organzacija je bila za +4 od 1-5, posli trke su nam poslali upitnik kao i na većim stranim trkama šta bi se moglo promjenit na bolje. Ove 2014 godine su mislili baš na sve, na volontere koji su većinoma iz trkačkog miljeja, na slanu hranu, na info o poredku u tjeku trke, još bolja označenost staze, vrijeme starta, nema iznenađenja na stazi...
http://www.istria100.com/hr/
Jedva čekam, 11. travnj 17:00, Labin, dužina: 166,6 km, D+: 6936 m, D-: 7214 m, najviša točka: 1400 m.n.m., najniža točka: 0 m.n.m., , cilj: Umag , time limit: 48 sati (nedjelja, 13. travnja do 17:00), 4 The North Face Ultra Trail du Mont Blanc kvalifikacijska boda. VIDIMO SE!
Post je objavljen 14.03.2014. u 07:45 sati.