Obučen u isprane traperice, narančaste tenisice i majicu kratkih rukava iste boje, šetao sam dolaznim peronom. Bilo je previše ljudi koji su u prolazu i vjerovao sam da me nitko od njih ne poznaje. Mogao sam se pretvarati da sam netko tko nisam. Nisam imao ni obitelji, ni žene ni djeteta. Nisam imao ni prijatelja. Samo knjige.
Popušio sam cigaretu do kraja, prije nego sam sjeo na osunčanu klupu izvan perona, uz samu ogradu Kolodvora. Sjedio sam na klupi, žvakao kiflu i pogledavao na sat. Bližilo se pola dva poslijepodne. Bio je petak, početak vikenda. Očekivao sam autobus iz Splita. Čekao sam Zoranu. Redovito je, o mom trošku, svaki vikend dolazila k meni na konzultacije vezano za njen postdiplomski studij. Navodno je dolje nitko nije razumio, a ja sam, tada u pedesetoj, bio najmlađi profesor na Odjelu anglistike i rado su me birali za mentora. Nisu svi mislili da si sa pedeset automatski stari jarac.
Gdje je taj matori jarac? Već je trebao doći. „ Jedan i po, jedan i po, ne zaboravi, čekaj me“ , histerizirao je dok smo pričali na telefon. Jebemu kao da nije mogao već naučiti da se kaže pola dva, a živi u Zagrebu skoro četrdeset godina. I zašto ga trebam čekati? Bože sveti, kao da je malo dijete. Pa kažu da su starci kao i mala djeca?
Bila sam još u krevetu kad je nazvao. Gola. Mogu si misliti na što ličim ovako obučena zbrda-zdola, u kućnoj haljini i baloneru. Ali, uvijek on mene zajebe, uvijek! Sve nešto na brzinu. Tako mi je i napravio prvo dijete, na brzinu, nisam ni snašla, a već sam imala trbuh. A nije me ni pipnuo dolje cijelo desetljeće. Jebemti, ljuta sam, bijesna ko pas, ovo mu je zadnji put da mi takvo što priušti.
Zadnjih par susreta učinilo mi se da Zorana nekog ima. Da je, taj netko, bio iz ovog grada. Whatever, polako sam žvakao kiflu i razmišljao kako je život lijep. Naspavao sam se, sve mi je taj dan išlo od ruke i ukratko, bio sam zadovoljan. Jedino što me malčice oneraspoložilo bila je objava preko displeja da Samoborček iz Splita kasni u dolasku trideset minuta. Obično, kad se takvo što desilo, kad su mi se planovi poremetili, poželio sam to podijeliti s nekim, prokomentirati novonastalu situaciju. Ogledao sam se po peronu i ugledao nju. Stajala je na dvadesetak koraka od mene. Duge noge, baloner stegnut u struku, najskuplja moguća ženska torba, sunčane naočale i crvena kosa svezana u rep. Sigurno se farbala. Zagrizao sam ponovo kiflu i čudio se kako toj ženi nije vruće.
Kad sam ga ugledala kako slasno jede kiflu, shvatila sam se da danas nisam ništa stavila u usta. A onaj moj tupan inzistirao je da ga dočekam, kao da nema za taxi. I još sam se namučila dok nisam našla parking.
Uh, vruće je, a ovaj s kiflom bulji u mene kao opčinjen! Sigurno se u sebi smije i misli da sam šašava što sam obukla baloner. Nije baš pristojan,starija sam od njega barem pet godina.
Po mojoj procjeni, bila je starija od mene jedno deset godina. Držala je glavu kao da ne gleda u mene, ali sam naslutio da joj naočale služe samo kao paravan. Ustao sam, krenuo ravno prema njoj i zaobišao je. Osjetio sam miris jeftinog i blagog parfema, ali više je to bio miris ispranosti, a takva joj je isprana bila i boja kože. Čisto sam sumnjao da bi ta žena koristila nešto žešće i opojnije, jer bi joj to ispržilo kožu ili bi se jednostavno rastopila. Prošao sam nekoliko puta uz nju, svaki put sve bliže, ali ona se nije micala! Stoga mi se učinilo da čekamo isti autobus i da ju je objava o kašnjenju šokirala.
Uh, tko će čekati još pola sata! Gladna sam, muka mi je. Bolje da se ne mičem, jer ću se srušiti. A mister kifla je baš zapeo… I kud baš danas, kad sam izletjela iz kuće kao muha bez glave? Bože, ne ličim ni na što. Zadaviti ću onog svog majmuna čim siđe s autobusa!
Što sam je više gledao, sve me više privlačila njena običnost, iako nije bilo ni natruhe seksualnosti u njenom izgledu. Prije bih rekao da je bila od onih "zakopčanih do grla". Svejedno, poželio sam je. Pomislio sam: „Možda mi ovaj puta uspije!“
Prošao sam još jednom kraj nje, a onda se zaustavio na par koraka iza njenih leđa. Tamo sam i ostao.
Što sad?Da odem ili da ostanem? Ovo čekanje me fakat počelo nervirati.
I što taj žderač kifle zuji oko mene kao bumbar? Da nema toliko ljudi oko nas, pomislila bih da mi želi ukrasti torbicu. A opet, možda se i njemu ne da više čekati. Čini mi se da i on čeka ovaj autobus iz Splita. Samo, gdje je nestao?
Nakon otprilike jedne minute ona je okrenula glavu i znao sam da me potražila pogledom, koliko god su naočale bile tamne i neprozirne, i koliko god nisam ispod njih ništa moglo nazrijeti.
Učinilo mi se da ne zna što će sama sa sobom. Kao da je htjela zakoračiti prema naprijed, ali je odustala. Nije bilo više mjesta oklijevanju. Krenuo sam prema njoj, zaobišao je u malom luku, dovoljno da je lagano očešem ramenom.
Jebote, on se očešao o mene! Tko je taj lik i što hoće? Zar ne vidi koliko je ljudi oko nas? Sigurno nas sad svi gledaju i misle što to radimo. Ma, najbolje da se maknem, odem na zahod, sjednem na školju i čekam. Biti će mi možda lakše.
Pratila me, na razumnom odstojanju, do WC-a. Lijevo je bio muški, desno ženski. Pošto nitko nije izlazio, a ni ulazio odlučio sam se za desni. Još jednom sam, za svaki slučaj, provjerio oba WC-a i ušao u ženski gurajući vrata kabine prema unutra. Sačekao sam nekoliko sekundi da se pojavi i pridržavao vrata.
Ovaj lik nije normalan! Ušao je u ženski vece. E, ima nas danas svakakvih. Pa jel to vidi još netko osim mene? Uostalom briga me, njegov problem. Ulazim, to je vece za žene, a on neka se strpi, ako mu je sila.
Zatvorio sam vrata kad je ušla. Stajali smo tako udaljeni nekoliko centimetara. Ruke sam spustio niz tijelo, dok je ona svoje držala u džepovima balonera, kao da je stala u red za školjku. Odvažio sam se i podigao joj naočale na čelo. Imala je isprazne, izuzetno umorne oči, oči koje su većinu svog života očekivale neki autobus koji je krenuo, ide i nikako da stigne do odredišta.
Dakle, tako to ide? Hoćeš se igrati? Pa, dobro. Ja sam za. Ako ti ne smeta što se nisam dotjerala, u redu. Ajde sad me poljubi, pa da počnemo.
Napućila je usne u želji da me poljubi, no ja joj se nisam primaknuo. Htio sam je blizu, ali ne preblizu. Neko vrijeme smo se gledali u oči gotovo bez treptaja, a onda sam rekao: „Oprostite, zabunio sam se, ovo je ženski zahod“ i iskoračio u stranu da je zaobiđem. Ona se pomaknula i stala mi na put. Pokušavao sam je zaobići, a ona se uporno postavljala pred mene i to smo ponavljali, kao da smo započeli Fandango, tužni ples. Bili smo tamo, gledali se, ali nije bilo dodira. A razgovor je otprilike tekao ovako:
Molim te, nemoj ići, napravi to što si planirao.
„Ništa nisam planirao, kažem vam, zabunio sam se.“
Ne laži, htio si me pojebati.
„Nisam, pustite me da izađem.“
Neću, znam da lažeš.
„Ne lažem, moram ići, dolazi mi cura iz Splita.“
Je li? I meni muž, pa što onda? Imamo dovoljno vremena. Autobus kasni.
„Nisam znao da ste udana.“
Kakve to ima veze? Pojebi me i doviđenja.
„Ne mogu, ne mogu.“
Posramio sam se, nisam više mogao stajati, koljena su me izdala, pa sam sjeo na školjku.
Dođe mi žao, dok ga gledam kako se sklupčao na toj školjci.
Smogao sam snage da je pogledam. Oči joj više nisu bile umorne. Postale su tužne od tog plesa. Šapnuo sam: "Što ne valja? Zašto ste tužni?"
Znaš ti dobro što ne valja.
Znao sam što ne valja, zato sam nekoliko puta izgovorio riječ "Oprostite", tonom kojim se vozač ispričava putnicima na kašnjenju.
Nemaš se što ispričavati, riješiti ćemo to.
Oslobodila je svoj baloner u struku, prišla mi i kleknula. Nadvila se kao kobac nad moje krilo i zavukla ruke u njega. Čim me dotakla, kao da me struja stresla. Jednostavno nisam na to navikao. Iskreno, plaćao sam Zorani da mi pravi društvo, i u pravilu bih se lecnuo, ako bi se slučajno dotakli, no ovo je bilo jače. Intenzivnije.
Ta žena me gledala odozdo, smješkajući se jedva vidljivom kurvanjskom borom na kraju usana. Oči su joj oživjele, promijenile boju, a zjenice se proširile.
Nekako sam sva raznježena pa kažem: „Da vidimo što mi tu imamo…“
Imamo udobna i neudobna mjesta za sex. Maštao sam često da mi neka žena ovo radi u talijanskom krevetu od pet kvadrata, jer obožavam komociju. I svakako bih se potrudio da sex traje što je moguće duže. Međutim, kraj se brzo nazirao. Dolazio je poput autobusa u kašnjenju koji vratolomnom vožnjom pokušava nadoknaditi zaostatak. Nisam se više mogao suzdržati.
Ostali smo u tom položaju još desetak sekundi. Ona je bila uzbuđena, vidio sam to po njenim ramenima koja su se dizala i spuštala u ritmu dubokog disanja. Umjesto da se potrudim oko nje, spustio sam joj naočale natrag na oči.
Ustajem i nadlanicom prelazim preko usana. On sjedi, pognute glave i prekriženih ruku. Možda je ovo prilika. Lijepo ga zamolim: “Stavi mi, molim te ruku dolje, samo malo, ne moraš ništa raditi“.
On se u međuvremenu savio kao kifla. Ne trza. Primam ga za ruku, ali njegova ruka je toliko mlohava da odustajem.
Daje mi ruku da ustanem. Ne želim. Pusti me ženo na miru.
Ipak lik nije normalan. Znala sam odmah čim sam ga vidjela.
"Znaš što?", kažem mu,"Jebi se, mali".
Izašla je bez pozdrava, cijedeći iz sebe "Što meni fali?“, a ja sam za njom zatvorio vrata kabine. Vratio sam se do školjke. Pišalo mi se. Još uvijek sam imao laganu erekciju i nisam se uspio olakšati od prve. Sjeo sam natrag na školjku. Započeo sam učestalo puštati vodu. Za pretpostaviti je bilo da će me ritmički mlazovi i šum vode smekšati.
Post je objavljen 07.03.2014. u 07:26 sati.