Već sam jednom dobila termin operativnog zahvata. Pod uvjetom, naravno, da mi svi pripremni nalazi budu dobri. Dotoresa je rekla da je konzilij preporučio zahvat. Konzilij!!! Hebote. O meni je (zapravo o mom nalazu, ali nda..) vijećao konzilij! Osjećam se polaskano. Dobila sam i snop uputnica koje je trebalo iskoristiti pravim redoslijedom. Što ja jesam. Posljedično nisam prispjela na prvi dogovoreni termin za operaciju jer sustav malo drukčije funkcionira od toga kako bih ja htjela. Za neke pretrage se na prazan želudac čeka po 4-5 sati. Neke se nalaze ne može dobiti za manje od 8 dana, bez obzira što je operacija zakazana. "Ne znam što ćete. Nazovite nekoga da Vam to malo pogura." Koga da nazovem? Ministra ili biskupa? Ni sa jednim od njih nisam posebno dobra i nisam sigurna da nemaju ozbiljnijih problema od mog beznačajnog zahvata…
Skrušeno sam nazvala dotoresu i priznala neuspjeh u nagradnoj igri "sakupi ih sve!" (nalaze, jel). Ona je rekla "Hmmmm…" Onda je rekla "Ne znam…" i na koncu "Probat ću Vas ugurati, ali gužva je. Nazvat ću Vas." I stvarno me nazvala, s novim datumom i napomenom da je toga dana već dosta zakazanih zahvata. Ne znam što bih mislila o svemu tomu. Ja. Trebam li se brinuti? Treba li me hvatati panika?
Sanjala sam par puta neke neugodne scene u bolnici. Povremeno se uhvatim u razmišljanju o onoj suglasnosti na dnu upitnika za anesteziju - suglasna sam i svjesna da se možda neću probuditi iz anestezije (u zagradi piše da se to rijetko događa). Obično to bude dok gulim ciklu ili presipavam neke rasute terete u staklenke. Trudim se da to ne traje predugo. I ne traje, userem se k'o grlica pa ne mogu misliti ni o čemu, već samo zujim i presipavam.
Sve će biti dobro. Od prekosutra sam na bolničkoj hrani. Od preko-prekosutra sam bez polupanih stanica. Ostat će mi samo ove moje voljene prolupane i sve će biti dobro.
Post je objavljen 08.04.2014. u 23:01 sati.