Marketing
Ne boj se grohomče
Tog istog dana potrča prva k ribaru žena samostanskog vrtlara i podoji dite.
Ona otkri ditetu u šakici ostrižak nekog tkiva.
-Reka bi da je komadičak vezene maramice mrižaste.Sija ko svila,a svila nije.
Kao da je tkano od morskih trava,a vezeno nitima sunčevih zalazaka.
To je ;Frane,mati turila svome ditetu u šaku znak po kojemu će ga jednom nać i pripoznat.
To je sigurno rod kneginjice koje,jer ovakvih rubac nema kod nas siromaških žena..
.Gledaj,sja se ko sunce i ko misec blista.Lipo to dite porod kakove nesritne krajice.
-I Mojsijina je mater metnula njega u košaru pa s njin na rijeku-kaza ribar.
-Frane,nastavi žena-daj iglu pa ću sašit to tkivo ditetu ispod pazuha.
Čuvat će ga od zla.
-Ranit ćeš mi dite bleso beno jedna!-odgovori ribar.
-A zar nisi čuja kako je lani poginija mladi Niko?-ražesti se primalja.
Odveza se na more pa ga zadavila morska vištica.Bilo je tiho,misečina sjala.
Vesla je uz kraj i zna je plivat i to višt ko strila nebeska.A Frane, šta na to kažeš?
A kad vitar noću puše tko ono leti nad moren i straši mornare?Znaš li ti ko ono šara po pijesku slova šta ih ne mogu pročitat ni naši sveti oci? Šta ćeš s tim ditetom gospu ti blaženu?-
-More mi ga dade i ja ću ga čuvat sve dok mi ga opet ne uzme.
Diže se graja i vika na Frankove riči:
-Upropastit ćeš se grijuć tu morsku zmiju svojin njidrima.
Progonit će te vištice,progutat će te valovi,raznit će te oluja,a izbjegneš li kako zlu,
opoganit će sva sela naokolo tim skotom i ljudi će bižat od tebe ko od gubavca.
Golo je dite uz to ciktalo i gukalo na posteji.Obraščići se zarumenili ko jabuke.
Oči-dva okrugla zelenkasta lišaja na potonulu kamenu-sjale se plavičatim sjajem.
Bujne vlasi kružile su dičje lice,isticale bilinu vrata i sedefovu boju ušiju sličnih dvima školjčicama.
Jedro tilašce maloga stvorenja vonjalo je po bobama morskog grmovlja i zvizdača.
-Ali je ipak lipo to dite-kaza neko.
Ono najedanput zaplače.Plakalo je tako tužno i umiljato da mu žensko srce ne odoli.
Priđe divojka mlada k ditetu.Već ga tila omotat krpama kad odjednom primalja kriknu i skoči
unazad ka da je ugledala zmiju.
-Rekla san ja!Rekla san ja da je skot pakleni.O Bože čega san se dotakla?
Šta san to vidila?Gledaje juudi,gleedajtee!!-derala se ko da je kolju upiruč prston u ditinje nogice.
Dite se grčilo od plača.Diglo nožice u vis i raširilo prstiće među kojima žene ugledaše tanke nježne kožice.
-Ajmeee,tako je i u gusaka!
-To je porod vješticeeeee!
-Izginit će mi dica doomaa,jer san ga se dotaklaaaa!
-Bacimo to u moreeee!
I žene navališe na posteju.Ribar skoči,digne u naručaj rasplakano dite i zagrmi;
-Nazad žene!Naaazaad ili ću vas sve pobit!
Gomila je vikala tražeć žrtvu.Kada vidiše da ribar ne samo šta ne popušta,nego je dapače
kadar ih i silom protirat,povuku se prema vratima i sve psujuć i režeć išćeznu priko vrata.
Ribar se umiri,sjede i stade zibat u naručju ditešce koje je i nadalje jecalo.
Kroz otvorena vrata vidija se dvostruki red procvitalih bajama.
Bjelasao se o podnevnom suncu šljunak na obali.
Modrina jedva talasaste pučine prelazila daleko na obzoru u plavetnilo nebesa
i gledala kao veliko oko u ribarevu izbu.Miris morskih trava plovio po vrtlu prodiruć u kućerak.
More je plahalo pržinu i pivalo uspavanku,punu čudnih zvukova i šaputanja.
Ditešce spava na krevetcu.Do njega stoji ribar Frane i šapće
:-Slatko spavaj siroče.Ne boj se kopna,ne boj se mora, ne boj se zviri,ne boj se grohomče.
U ovoj vali sve ti se smiri...
Mirišu ružmarini i modri se lovor,
u srebrnom jutru još spavaju žali;
duboko u školju čuo se je govor;
to zborahu prvi probuđeni vali.
I osijećam gdje se budi tihim šumom
uspavana duša stvari oko mene
I miriše more ribom,dok za humom
svod se stakli,širi,mru i zadnje sjene...
Znam, nekad ko dite u svitanje zore
istim ovim putem penjah se u gore
I uvik me srete nestrpljiv šum vala
čujem i sad; huji ispod oštra žala
isti stih,
još isti što me nekad srete-
stih iz strofe ko zna kada
započete
Zaklopi Fran svoju bilježnicu padajuć već naglavce na kušin.Snom dubokim zagrli ga san...
Post je objavljen 13.02.2014. u 15:46 sati.