Marketing
Malo pečene guzetine
Uvijek kada sjednem na pregrijan stolac starog češkog tramvaja sjetim se tog starca.
«Moramo biti zahvalni ZET-u što nam povrh usluge javnog prijevoza nudi i malo pečene guzetine», ustvrdio je namigujući upržen na užarenom sjedalu za invalide.
Kurtoazno smo se nasmiješili, Nadežda i ja. To je bilo dovoljno: osokoljen smiješkom počeo je nizati šalu za šalom, pošalicu za pošalicom, doskočicu za doskočicom, vic za vicem; nizao ih je kao bamije na konac, kao ješku na udice parangala, kao na ne znam što... Bio je jebeni Vojo Šiljak na kokainu! Stvarno mi je išao na jetru.
„Ohoho imam ja tih umotvorina po bilježnicama koliko hoćeš, samo nikoga tko bi pretipkao», pojadao se i dodao „pemzijica malena, kućica šarena.“
Duboko je uzdahnuo.
„Zapravo živim u domu“, priznao je skrušeno.
Nadežda, onako naivna i suosjećajna kakvom ju je Bog dao, a još k tome u duhu novogodišnjih blagdana bila je na rubu da izusti pogrešne riječi. Na vrijeme sam zamijetio što smjera. Stavio sam joj ruku na usta i povukao van doviknuvši starcu:
„Ovdje silazimo, sretan ostatak života.“
„Htjela sam mu pretipkati te viceve“, rekla je Nadažda, u glasu joj se osjećao prijekor.
„Znam srećo, u posljednji tren sam te spriječio da učiniš taj nepromišljeni potez.“
„Zašto to veliš“, začudila se.
„Ma neka se nosi u vražju mater“, prasnuo sam gnušajući se „taj idiot ne zavrjeđuje tri sekunde ičije pažnje.“
„Ju što si đubre bešćutno“, graknula je i bubnula me šakom u rebra.
„Seko, mnogo si gruba“, procvilio sam trljajući mjesto udarca.
„Taj starac je usamljenik koje žudi za malo ljudske pažnje!“
„Taj starac je potrošeni udbaški kurton, Smor, Ivan Smor, ubojica sa dozvolom za ubijanje u pojam; davež, pijavica, napast, emocionalni vampir, štreber koji papagajski repetira plitke prostačke viceve maloumnika; izdanak loze homosapiensa koji se pario sa neandertalcima.“
Pogledala me je u nevjerici.
„Ti to doista misliš?“
„Naravno.“
Fiksirala me onim svojim zelenim očima.
„ Zao si!“
„Nisam uopće“, usprotivio sam se.
„Stvarno ne znam što radim sa tobom“, počela se ozbiljno ljutiti.
Stvar je bila na rubu da sklizne u nepotrebnu svađu. Ukoliko ljudi žele ustrajati u svojim zabludama, to je sasvim u redu sa mnom.
„Ma samo se zekam. Tja, naravno da je on jadan usamljeni starac koji vapi za malo pažnje“, rekao sam pomirljivo sa smiješkom i zagrlio je.
„Ali kada smo već kod toga...“
Skrenuo sam u polumračni haustor, raskopčao kaput i stavio joj ruku na moje usnulo spolovilo
„... ovdje imamo PRAVOG usamljenika koji žudi za malo pažnje.“
Spremno mi je protrljala međunožje. Promeškoljio se.
„Jadničak mali, hoće pusu?“
„Hoce“, rekao sam dječjim glasom.
Raskopčala je šlic, zavukla ruku u gaće i izvadila polutvrdi ud.
„Sad će mama.“, šapnula je i spuznula u podnožje.
Osjetio sam kako mi stišće jaja, oblizuje glavić i potom ga stavlja u topla studenska usta.
Jingle bells, jingle bells, na ulici je projurio božićni tramvaj. Iz njega je treštalo kao iz Pakla.
Radila je znalački, kao prava pravcata profesionalka. Iznova sam se čudio: izgledala je tako milo, nevino, anđeoski, a jednako tako se i ponašala, međutim kada je seks bio u pitanju preobražavala se u pohotnu, nezasitnu ženku što je zbog užitka spremna ići preko svih seksualnih granica društva.
«Siluj me», unijela mi se u lice i ugrizla me za obraz.
Grubo sam ju okrenuo i pritisnuo uza zid. Jednom sam joj rukom začepio usta, a drugom zadigao suknju.
Niz noge joj je curilo kao da je već netko svršio u nju.
«To želiš kučko, ha?»
«Mhmmmm...», otimala se.
Bože, kakvu to idiotsku igru igramo, pomislio sam. To nisam ja.
Odjednom je iz mraka izronio moj dvojnik. Pogledavali smo se dok sam penetrirao.
«Kada se više ne možeš poistovjetiti sa drugim, preostaje ti samo patnja i – okrutnost», izrekao je rečenicu koju ću tek godinama kasnije pročitati u jednoj knjizi.
«Želiš da je ubijem, zar ne?» upitao sam.
«Nije bitno što ja želim, već što ti želiš.»
«Ne sviđa mi se svijet u kojem živimo.»
«Onda je ubij», rekao je dvojnik.
«Možda bih radije da ubijem tebe ušljiva protuho.»
«Pokušaj», nacerio se izazivački.
Navukao sam hlače i nasrnuo na nj s isukanim nožem.
Uhvatio mi je ruku u polugu i vrat dotakao šokerom.
Srušio sam na pod.
Kada sam došao k svijesti iznad sebe sam ugledao zabrinuto Nadeždino lice i reklamu za optičarsku radnju Vidikovac. Teško sam disao.
Pokušao sam izgovoriti rečenicu.
«Sve je u redu, miruj, doživio si grand mal, hitna je na putu», pojasnila mi je što se zbilo.
Bio je to moj prvi grand mal. U proširenom obliku moj um iznova je sabotirao vlastitu sreću.
Post je objavljen 07.01.2014. u 13:10 sati.