Ima dana kojima nedostaje neka čvrsta crta. Linija. Naglasak. Neka crtica kao u četvrtku ili oni smiješni zavijutci iznad n koji se tako lijepo kotrljaju kada mi na svojem jeziku ponavlja ono otrovno sutra, sutra, sutra.
Ima dana na koje bih postavila kvačicu, naglasak, podcrtala ih žuto ili zeleno, naredila im da se postroje, da se rasprše, da promarširaju kroz kalendar.
Želim te, govoriš mi, a ja se pravim da ne čujem. Ne mogu čuti, ne želim čuti, ne mogu znati, kad znam zaboli, prereže, rastoči me, razlomi.
Želim te, ponavljaš kao da ćeš me predomisliti, kao da ću zastati u koraku, kao da će se priča drugačije odviti nego se odvila pa se izmičem i škripe koraci u tami, moji koraci, škripe zubi na mom vratu, tvoji zubi, škripi noć.
Ima dana kojima nedostaje neka čvrsta crta, neka linija, nešto čelično i oštro, nešto grubo i stameno, nešto za što se treba uhvatiti, nešto temeljno.
Ima dana kad zatvorim oči i prisiljavam se disati pa kad me pitaš mogu li to, to jednostavno udahni-izdahni, samo nastavi disati, odgovaram da mogu, mogu sve lakše, mogu se slobodnije, mogu se plavije, ali istina je (a nju ne govorim), da mogu sve, osim zatvoriti oči jer te ima, jer me ima, jer smo mi.
Pa crtam linije i pravce, gledam gdje se sijeku i dodiruju i objašnjavam ti asimptotu, onaj usamljeni pravac koji silno juri nekoj krivulji u nekoj beskonačno dalekoj točci, a nikada je neće dotaknuti, nikada se neće spojiti, samo će težiti toj točci do u beskraj, dok ga bude.
Post je objavljen 03.05.2014. u 16:54 sati.