Pregled posta

U novembru prošle godine vest o smrti Ivana Kušana stigla me je dok sam bio u jeftinom hoelu u Kopenhagenu... I tada sam Zlatku poslao jedno pismo, isprintano velikim fontom (16) – kako je on želeo zbog oslabelog dijabetičarskog vida... Ili: „zatekla me...“ vest, to jest, koje sranje, kao da Smrt boli dupe gde se ko zatekao i kao da je to bitno. I zato su nekrolozi sranje od „žanra“, ne samo zato što su monstruozni, likovanje nad pokojnicima takorekuć, već i stilski zazivaju klišee.
--------------------------------
Došlo mi je da su nekrolozi perfidno seirenje, jedno verbalno šenlučenje živih nad mrtvima. Ne znam šta je gore, to jest mislim da znam, gore je kada napadaš pokojnog dušmanina, tako su barem stvari jasne, opadač se sam isprljao a „za nadati se je“, da će preživela grupa frendova umeti da sačuva uspomenu na otišavšeg, jer samo to je važno, da te neko pamti po dobru, dotle se „živi posle“, ako je kome takvo što potrebno.
----------------
I zato zapinjem sada u ovom tekstu, kako da ga počnem a da ne ličim na ono što mrzim? Znači, nije ovo nekrolog. Jer ovo sam hteo da kažem o Zlatku i za njega i njemu, dok je još bio živ, zamišljao sam, eto tako, da sam ga (opet) nazvao po dolasku u Zagreb (i rekao mu da ću ostati 5-6 dana, da pogledam novu porciju pozorišnih predstava), zamišljao sam da me je opet pozvao na ručak u „Kutjevo“ pod uspinjačom i da me je za tim ručkom pitao:
– Ne znam biste li htjeli nastupiti na književnoj večeri, nezgodno mi reći u moju čast (smijeh) ali pogodilo se da su skoro svi moji konferansijei ili umrli ili iz raznih razoga otkazali...? – A ja sam zamišljao kako bih rado rekao „da, naravno“ i kako je on onda dodao nemojte to preozbiljno shvaćati, onako posve neobavezno u zadnji čas, a ja bih rekao kako ću spremiti teze na osnovu onoga što sam od njegovih knjiga pročitao i onoga što mi je u razgovorima rekao...

I sada bih želeo da napišem ono što bih možda izrekao na tom nikad nedogođenom književnom skupu posvećenom (živom) Crnkoviću, i to se ne može u nekrologu jer je nekrolog čavao u lijes, to je radost živih što jošte mrdaju i kada hvališ mrtvog dušmanina to je, kako rekoh, još gore nego kada nagrđuješ, i sve pohvale upućene mrtvima su hvalisanje živoga, sujetno drkanje u toj prividnoj vrlini, i poserem se na nekrolog kao takav. Čovek uvek piše o sebi, i onda kada hvali/kara druge, jer ti drugi su samo ogledalo, i sećanje na one kojih više nema su kao muzički ukus i versko osećanje – stvar za između naša četiri zida. Pod uslovom da smo rešili stambeno pitanje.

I govoriti o živom Zlatku, njemu se obraćati i izmišljati možebitnu publiku na toj nikad neodržanoj književnoj večeri (i ljude/susrete/događaja tokom nekoliko dana pre/posle te famozne večeri) može se, recimo, u romanu ili eseju.

I neka ovo bude, hajde tako neka bude – roman u nastajanju, houllebecqovski, zezatorski, fantazmagorijski, neka sve bude kako biti nije moglo (a možda nije ni smelo!), neka bude kako nikada nije ni bilo. (Možda i onako kako sâm Crnković Zlatko ne bi želeo.) I neka sve zlo ovoga teksta ide meni na dušu – ako nešto lupim, jelte – jer to u stvari postavljam ja sebi neka pitanja, a živih nema da mi odgovore (ili ako ih i ima, zabole ih dupe šta ja sam sebe zapitkujem).
*

Telefonski sam rezervisao karte za nekolike pozorišne predstave u Zagrebu (treba videti Kvrgića pre nego što umre, golu Šerbedžiju pre nego se uda za šeika, veliki poduhvat u Kerempuhu pre nego što ga skinu i sve tako)

Jutarnji voz („slovenački“) u ranu zoru iz Beograda nekako je najpogodniji za ulazak vlakom u Hrvatsku jer uprkos umoru daje priliku da se odmah po razmeštanju prošeće po gradu, dok je za povratak ipak najhumaniji onaj vlak od 11 i nešto tako da se vozom vratim u Bgd oko šest popodne, i čak još imam vremena da skoknem na neku pozorišnu predstavu (razvio sam naviku kupovanja karata unapred i te karte nosim kao (h)amajliju sa sobom po belom svetu i t unapred radovanje pozorištu mi ublažava stres od akanja po aerodromima i eventualne čekancije).

*
Sa Zlatkom se čujem oko 10, kada sam već u roumingu, potvrdim da sam na putu a on malo odgađa ručak da bih ja stigao da završim formalnosti sa gazdaricom. Nisam prvi put kod te žene, apartman je u Radićevoj, garsonjerica takoreći. Prvi put su me tamo dočekale i gazdarica i ćerka (imala je Srbina za dečka, kaže), a na krevetu plastična ruža i mirisavi poplun („kako vi to kažete, poplun“), osećao sam se kao ambasador što je stigao iz susjedne države pa predaje akreditive, i tako je bilo još nekoliko puta, ali sada je bila nešto rastresena. Hteo sam da razgovor prenesem na moju knjigu i sve vreme sam je kao nevešto držao na vidiku počinjući u dva navrata žvaku u u stilu „ja došao ovde da istražujem, znate već, mi pisci...“, ali ona umesto da me pita „stvarno, a kaj pišete?!“ nije prestajala da priča o video spotu svoje ćerke (koje sada nije bilo) i ponovila je nekoliko puta „moja je kćer slavna osoba, znate... sada je našla Amerikanca nekog, eh!“ I bio sam ljut na sebe zato što me je to naljutilo.

*
I pohitam u Kutjevo. Zlatko pre jela uz gemišt uzme neku tabletu zbog šećera. Razmenimo neke knjig kao i uvek. Uobičajena ponuda: igrom slučaja, kad god dođem potrefi se dan kada su na redu punjene lignje.
– Nemojte se, velim, nešto specijalno pripremati – kaže Zlatko. – Inače, kako biste najviše voljeli, da počnete prvi ili nakon nekog govornika, sada hm ne znam ni tko bi to mogao biti...
– Najbolje ja prvi – kažem i otpijem malo gemišta. Ili ako je to bilo u novembru, a trebalo je, onda malo portugizeca.

Književno je veče bilo u Virovitici, a zašto baš tamo pojma nisam imao. Znao sam da je nekakav jubilej u pitanju, ali zašto onda ne Čaglin, Varaždin, Požega ili, u krajnoj instanci, HDP? Međutim, to je bilo povezano sa slavonskim filingom Zlatka, nije štel kajkavski štimung pa to ti je. Mislim da je to imalo veze s nekim ligvistikim prijeporima iz doba kada je sredinom devedesetih odbijao da primenjuje onaj novogovor.

Manifestacija se održavala u zgradi Gradske knjižnice i čitaonice a ja Zlatku nisam rekao da me s Viroviticom povezuje dossier Philippa Pipa Finka, jednog literarnog hohštaplera koji se poput vagabunda-duha mota po novijoj hrvatskoj književnosti. Sala čitaonice je bila veća nego što sam očekivao iako mi je Zlatko pokazao slike sa ranijih promocija njegovih knjiga. Imponovalo mi je što su osim nekoliko spojenih stolova sa mikrofonima („radno predsedništvo“) namestili i mali podijum kao na nekom partijskom kongresu, takođe sa mikrofonom. I krajičkom oka sam video i plakat na kojem je moje ime pisalo najvećim slovima i to mi je bio melem na ranu zbog bezdušne gazdarice. Taksi je dočekala ravnateljica, profesorica Višnja Romaj, kojoj su neki kršni momci u crnim odijelima pridržavali kišobran, dovoljno veliki da pokrije i prevodioca i mene. Deca – koja su, pak, kisnula /da porastu/ – ponudila su nas pogačom i solju kao i šljivovicom. Umočio sam toplu pogaču već mokru so i otpio iz fraglića. Sumrak je pao, ulične svjetiljke su već gorjele... Iz utrobe knjižnice se čula instrumentalna muzika – best of Drago Diklić. Unura me je zapahnuo miris clarexa. Jedna čistačica me je, iznoseći kantu i metlu, ošinula pogledom: da li je Srpkinja, pomislio sam nesuvislo.
– Ja se zbilja ispričavam, gospodine Zlatko, što je taksi kasnio i sada nemamo vremena za drugo osim kratku kavicu, vidite da je sala već puna... – a onda je pogledala i mene i dodala: – Vi ćete prvi, rekao je Zlatko, je l' to u redu?

– Pa da, jeste, tako smo se dogovorili.

*
U uredu ravnateljice na zidu su visile povelje i mnoge fotografje. Uz kratku kavicu bez mlekeca (zamolio sam malo vode jer mi je šljivka udarila u glavu i oseio sam da sam se nezdravo zarumeneo) preleteo sam pogledom preko reprodukcije Povelje kojom je erceg Kaloman dao samostalnost Virovitici 1234, zatim slike nekog Mongola koji je u XIV stoljeću zauzeo Viroviticu i oženio Hrvaticu, zatim vođa seljačke bune iz XV stoljeća (zamalo da neki hajduk dadne ime PIK-u u socijalističko doba), zatim fotka turskog bega kojemu se grad predao iz taktičih razloga u XVI vijeku, što se srećom okončalo u poslednjim decenijama XVII veka blagodareći krajišnicima. Zlatno doba grada je očito počelo dolaskom Marije Terezije na vlast i njen je portret najveći. Tada hrvatski grofovi počinju doista vladati Viroviticom i njiove su slike poredane kao da su direktori korporacije . Na zidovima su još visili – čudovište iz močvare Rogovac, neki komandanti, domobrani, Tuđman, Gotovina i Krleža.

*

Stekao sam utisak da publika već nestrpljivo čeka kada smo brzim koracima (gotovo da smo utrčali) ušli u salu čitaonice. Aplauz. Zlatku, naravno. Za radnim predsjedništvom nisam prepoznao nijedno lice, sve književna omladina, a ravnateljica je odmah sela u prvi red. Zlatko se ovlaš pozdravio sa omladinom za stolom pa sam pretpostavio da ih ni on ne poznaje i morao sam da se zapitam kamo su toliki njegovi poštovaoci? Ali, tada sam video u publici neka slavna imena...
– Hvala vam što ste došli – rekao je Zlatko a meni je bilo čudno što sve ovo nije najavila osobno ravnateljica. – Stjecajem okolnosti, svi govornici su morali otkazati sudjelovanje na ovoj promociji...
– Dodjela nagrade grada Viovitice za životno djelo! – doviknula je ravnateljica. a ja sam se onda zapitao a kamo Kirin?, dok su me omladinci iz radnog predsjedništva gledali kao da sam greškom tamo seo.
– E da, da, tako je. I što ću vam reći, ja sam zamolio moga srbijanskog prezimenjaka da kaže koju riječ i on se je ljubazno odazvao... Pa bih onda predložio da Crnković odmah uzme riječ... – Aplauz. Nisam ni seo, a već ustajem do one minigovornice i nosim s sobom flašicu janice. Ošamutila me ona rakija.

– Hm, khrm. O Zlatku se ne može govoriti neodvojivo od njegovog da tako kažem pobratimstva s Kušanom, bolje reći duhovnog zajedništva. – Primećujem kako Zlatko kima. – Sa vlastitim porodicama su bili na vi, a često na ratnoj nozi, ali su jedan drugome bili jedina uzdanica, intelektualna, prijateljska, literarna, lingvistička. Dopisivali su se na četiri jezika, a i ćirilicom, i to bez ikakvog napora, bežali su od vlastitih demona i sumnji, i tek se iz tih pisama – ovde imam na umu naravno Oko globusa i Sljemena – tek se iz tih pisama vidi kako su ih mučile prave, večne brige – a ne dnevnopartijski dnevni redovi (podobnost, cenzura i sve što pratio njihove sudbine: Kušanov križ oca emigranta, Crnkovićev križ nepartijca). – Tada prvi put podigoh glavu s minigovornice, iako nisam ni imao nešto posebno da gledam osim jednog lista papira formata A4 sa „tezama“, ali sva literatura koji mi je, kao, bila potrebna bila je negde daleko, sve je to bilo sećanje na pročitano. I kad podignem pogled, vidim sve neke face kao na sahrani. Secnem se malo. Vidim i Stanka Lasića i začudim šta on tako star i sa svojim mukama radi na ovoj dodeli nagrade koju čak ni Turajlija nije najavila u kulturnom dodatku „Vijesti“. Sve je nekako nestvarno, u sumaglici, kao u nekoj Matoševoj romantičarskoj pripoveci. – Evo sada mi pada na pamet ono što je Lasić rekao sumirajući svoju karijeru, nešto u stilu „mnogo rada i straha, i tek pomalo... ljubavi“ i tako bi se mogli sažeti životi dvojice književne i ljudske braće, Kušana i Crnkovića, malo ljubavi kao začin sveopšteg čekanja, zaludnosti, ali pošteng rada za pisaćim stolom. Jer, šta najviše ozaruje sa tih stranica njihovih pisama sabranih u knjizi 'Oko globusa i Sljemena' (ako sam naslov uopšte pogodio jer mi je primerak tamo u Beogradu), ako to nisu retki trenuci ljubavne sreće a i najuzbudljiviji su opisi ljubavnih nezgodacija. Kušan kada opisuje scene ljubomore i onu saobraćajnu nesreću, to kao da je izašlo iz nekog filma Zvonimira Berkovića, neke urbane socijalističke preljubničke drame na pragu umorstva iz strasti, a Crnković je simpatično komičan dok nabraja ženske koje namerava zavesti ili ih je već imao na tim simpozijumima, studijskim putovanjima što su jedina poslastica kulturnjaka i onda i danas, kad smo svi najamni radnici i živimo od tih dotacija... – Otpijem malo janice. – Kod Crnkovića je očaravajuće to odsustvo potrebe za ulepšavanjem biografije. Za pranjem nije ni imao potrebe. Apsolutna otvorenost, dušmanski precizni detalji: od loše probave, pranja čarapa u hotelu, preko obligatnog riganja kada ga nagovore da krene piti pre doručka, pa do simpatičnih trapavosti glede ljubavnih susreta na putovanjima. I sve na kraju do razoružavajuće iskrenog priznanja zašto je pustio Kiša drugom izdavaču i kako je podnosio jugoslovensko-sovjetsku cenzuru kada je trebalo objaviti Solženjicinov gulag. Crnković je tako u svojim poznim knjigama rekao ama baš sve o sebi. Pada mi na pamet Dragan Babić koji je posle čitanja Bergmanove autobigrafije rekao 'da čovek ne poželi da ga posle više išta pita'. Mi sada nemamo šta da pitamo Crnkoića posle svih knjiga, 'Prošla baba s kolačima', 'Carske mrvice', 'Oko globusa i Sljemena' i još nekih. Osim jednog pitanja, to jest dva, ali o tome ću kasnije. – Okrenem se Zlatku a on mi namigne. – I porodične teme je Crnković modernim novinarskim krivorečnikom kazano 'pokrio', doduše pristojno, čekajući da svedoci odu. I tu je sličnost sa Bergmanom upadljiva. (Obojica su jedino sestru voleli.) Crnković nije ulepšao porodičnu 'situaciju', što je inače običaj 'u nas'. Mi se stidimo porodičnih sukoba, uvek sve zasladimo a ispovedanja te vrste ostavljamo trulim i otuđenim Zapadnjacima. Naš bi kutlruni i javni radnik ovako opisao svoje detinjstvo odgoj i familiju: 'Mater mi je bila nepismena ali sam od nje nasledio ljubav prema Hegelu; otac me tukao gvozdenom štangom po glavi svaki dan, ali od mene je napravio čoveka!' I uopšte ne preterujem, ova je 'autobiografija' samo blaga karikatura autobiografije jednog našeg aforističara... – Tko je to? Tko je to?, začulo se iz publike uz komešanje. Igor Mandić vrti glavom, a do njega – za čudo neviđeno – sedi Matvejević, trlja oči i usiljeno se smeška. Ante Đapić se prekrižio. Šta će on na ovom skupu?!, mislim se ja. Ravnateljica Višnja je mrtva ozbiljna. – Sada mi pada na pamet kako epizoda sa najavljenim pa otkazanim izdanjem Gulaga u Znanju, mislim da je to objavljeno u 'Carskim mrvicama', ali sve više mi ovo moje da rečem izaganje liči na Gogoljevu mnodoramu o štetnosti pušenja, ali kada je sve ovo došlo tako iznenada, dakle, ta epizoda, to jest način na koji ju je Crnković opisao, tipičan je za njegovo razoružavajće iskreno ispovedanje. Tada je u Zagreb bila došla delegacija sovjetske ambasade pojačana nekim tipom iz inostranih poslova. Čak iz Moskve. Crnković je o tome zabeležio dve neodoljive stvari. Prva: pa oni potcenjuju našu sposobnost za autocenzuru!; druga: neopisivo nas je zabavljalo kako jedan čovek jednom knjigom može da zajebava čitavu imperiju! – Pogledam u Zlatka, osluškujući smeh u publici. Vidljivo odobrava ove reči. – Neki bi od toga napravili biografiju mučenika pod socijalističkom cenzurom. Ovde moram da ubacim dve stvari, ne mogu da odolim, iako je to samo na liniji monodrame o štetnosti pušenja. Solženjicin je kod nas ipak objavljen, u nastavcima i u jednom beogradskom književnom časopisu što je izazvalo određene probleme. Zašto? Jer je Arhipelag Gulag bio lek za sva one sentimentalna 'pisma iz Rusije' to je bilo zrcalo staljinističkom vampiru, ali sad, ali kako to da je 'kritika staljinizma' (kako to bez veze zvuči) uvek nekako bila proglašavana za 'kritiku socijalizma u celini' što je valjda bio onaj prarazlog za napad na Kiša? Ne znam. U stvari znam, ne, imam teoriju, ali mi je sada muka da se na to vraćam jer više nije ni važno. I Solženjicin je 'u nas na Balkanu' prihvaćen tek kada je prolupao i vratio se majčici otadžbini. I Dobrica Ćosić ga, na primer, pominje u dnevnicima ali tek onog starog Solženjinica, uopšte ne pominje Gulag i za naše intelektualce kao da Gulag ne postoji. A u to vreme kada je Crnković znao da neće moći da ga objavi, bila je to opasna knjiga. Ima jedna šahovska anegdota povezana s time, a budući da su Zlatko i Kušan bili nesuđeni šahovski prvokategornici, ispričaću je na ovom mestu. Naime, u vreme kada je Solžejicinova slava na Zapadu dostizala vrhunac a njegova knjiga o gulagu bila dovoljna da građanina SSSR-a odvede u zatvor na mnoge godine, Fišer je postao pretnja Spaskom i sledili su mu mečevi sa, pre svega, sovjetskim velemajstorima. Prvi je nastradao Tajmanov sa 6:0 i to mu Brežnjev nije oprostio tek tako. Anegdota veli da su mu podmetnuli 'Arhipelag gulag' u kofer pri povratku, e da bi ga uhapsili i ražalovali (u to vreme su istaknuti velemajstori imali dače i državna kola sa vozačem i sve to). U vicu je Tajmanov bio u apsu. I tu nije kraj anegdoti, jer su ubrzo zatim slučajno u koferu Solženjnicina otkrili šahovsku knjigu od Tajmanova. I poenta je da je Solženjicim još gore prošao – eto toliko SSSR nije mogao da podnese Fišerove pobede. Ovaj vic je malčice antidatiran, čini mi se, jer u to vreme Solženjicin valjda još nije bio proteran, ali pogađa suštinu. I rekao sam ga još iz jednog razloga, a sada dolazimo do njega - a to je Kiš. I neprihvatanje „Grobnice...“ u Znanju. Naime, Crnković ni tu nije hteo ništa da prepravlja i da ulepšava, on je uporno i hladnokrvno priznavao 'Eto pa šta, ja sam napravio propust s tom Grobnicom, šta da se radi'. Toliko su ispitivali Crnkovića za tog Kiša da mislim da se osećao kao Larsen, koji je posle Tajmanova takođe izgubio od Fišera sa 6:0, pa mu je jednom pukao film i izdrao se na novinare: 'aman bre više jeste pukao sam 6-0 od Fišera, pitajte nešto drugo, aman zman, ili se gonite do đavola!' A Crnković je naprosto priznao grešku, da bi otkrio pravi razlog – opet razoružavajuće iskreno – nedavno u jednom intervjuu čiju mi je fotokopiju poslao poštom. Naime, 'Kiša sam odbio pre svega zato što mi ga je napadno preporučivao Matvejević koji mi se tada gadio i kao ličnost i kao pisac, mada sada ne mislim više tako loše o Matvejeviću, kao što ne mislim više ni tako dobro o Mandiću, ali prošla baba s kolačima: uostalom odbio sam i 'Prozu za pozu' Dubravke Ugrešić, što mi se činilo više kao stilska vežba nego kao prava zbirka...' U publici evo sada sede jedan do drugoga i Mandić i Matvejević i to je jedna mala povijesna pomirba... A kako se tek Kiš naljutio na Crnkovića i kako je komično pismo u kojem 'moli da mu se rukopis vrati...'

– Otpijem još malo janice i dam znak da mi donesu još. – Kada je Kiš umro, vest je srpskim televizijskim gledaocima javio niko drugi nego Igor Mandić. Tada je bila hit jedna omladinska TV stanca, koja je kasnije postala III kanal, i tu je Mandić nakon što je zglajzao u Zagrebu dobio priliku da vodi talk show. U toj emisiji mu je gost bio prvi dobitnik Tenžerine nagrade a onda je Mandić odjednm ustao, sklopiro šake i rekao 'Umro je moj prijatelj Danilo Kiš' i zaplakao se. 'Molim minutu šutnje' i ta minuta je trajala desetak skeundi i onda je usledilo 'Slava mu' i Mandić je seo a Tirnanić je rekao 'ubila ga polemika zbog Grobnice', a Mandiću se suze nisu ni osušile a već je krenuo da kontira 'A što mi ostali da kažemo!?' I uvek se u vezi sa Kišom pomene i Kapor, onako zlobno, u stilu 'odbio Kiša a doveo nam četnika Kapora, nikakvog pisca'. Ali, Kapor nije bilo loš pisac, a u knjigama koje mu je Crnković objavio u Hitu, nije bio četnik. Meni se Kapor nije sviđao, ali ne zbog četništva, jer, kao što rekoh, on u tim romanima – Foliranti, Una, Provincijalac, Knjiga žalbi, Zoe – nije bio 'četnik' već što mi je smetala, tako sam ja tada mislio, crnorealistička siromaška nota. Kasnije je Kapor u trenutku iskrenosti priznao da on nije napisao te knjige zato što je voleo svu tu bedu glad i sirotinju, već da bi to isterao iz sebe. Uostalom jedan od ovih romana je čak i postmodernistički. I sa Crnkovićem sam se složio da bi svako tada mogao da zaključi kako je Kapor ljubitelj Zapada sa svim njegovim vrednostima. Kako je onda došlo do toga da Kapor krene u zavičaj posle Osme sednice? Nemam pojma. Moža su razlozi lične prirode – možda je onaj negativni resantiman gladnih godina i muke da se dođe do ženskinja konačno odradio svoje kao paklena mašina? Kapor nije voleo lepe muškarce, pogotovo mlađe. Mrzeo ih jer jer je voleo njihove vrnjakinje i u jednom romanu je jedan njegov lik rekao nešto u stilu 'ja ovako mator vam jebem klinke a vi mladi i snažni i visoki ništa'; mislio sam u to vreme da će Kapor i Arsen Dedić misliti isto, da će im biti bliža muka generacijska i žal za mladošću nego nacionalističko pojanje. Koliko sam bio glup vidi se po tome što tada nisam ni znao da je Arsen – Srbin i to sam saznao tek od Crnkovića. Ali, Kapor nije bio loš pisac. Naprotiv. Dva najpismenija pisca u srpskoj književnosti su – Mića Danojlič, čije mi je pismo otkucano kirilicom Crnković fotokopirao i dao – i Momo Kapor. Kapor je, na primer, znao da se prezent od žvakati kaže žvače zbog neke palatalizacije, a ne žvaće što bi bilo od žvatati. Devet od deset naših lektora danas to neće da prihvati. Nije pravio tipfelere. Da li ste i vi bili zadovoljni Kaporovim jezikom i slažete li se uostalom sa ovim o Danojliću i njemu? – Zlatko je spremno odgovorio: - Za Miću se slažem, ali sam ja dosta toga ispravljao kod Mome... – Ali, to je bio sprski jezik, a ne hrvatski?! – Pa, slično je to... – Dakle, Moma se školovao uz rad...! – Otpijem još malo janice, dovršim flašicu i otvorim novu koju su mi u međuvremenu doneli. – Dedić i Kapor su bili generacije 1930-ih, oni su kao što je rekao Pavić, bili premladi da budu pobednici u ratu pa su im 'očevi bili pobednici'. Oni su imali kritički pogled na posleratnu oskudicu bez onog žara pobednika. O tome se moralo ćutati. Generacija 1920-ih je bila partizanska. Jednom su se u zagrebačkom studiju našli Edo Murtić i njegov gost Bogdan Bogdanović. To su bili titoisti. 'Da nije bilo Tita niko za nas ne bi ni čuo', govorili su uglas. Malo pre Osme sednice. Arsen Dedić je kao i Kapor bio subverzivac, zapadnjak. Jednom je Arsen u zagrebačkom studiju, krajem 1980-ih, čitao jednu zajebantsku pesmicu protiv partizana. Do njega je sedeo Jure Kaštelan. Jure je oborio pogled. Meni bilo žao Jureta. Zašto sam ovo sve rekao? Da bih pokazao kako se razlikuju 'godovi' u shvatanju tog prokletog socijalizma, generacijski. Generacija iz 1960-ih mogla je da bude u zabudi kako žive u najboljem sistemu na svetu. Generacije pre šezdesetih to nisu mogle, a one posle su 'začete u budoarima povampirenog nacionalizma'. – Otpijem još malo janice i obrišem znoj sa čela. Vidim da je Zlatko zadovoljan i to mi je najvažnije. Ravnateljica ima pokeraško lice. Đapić je ustao i ptišao. Počnem gledajući pravo u Zlatka. – Kada sam već toliko pričao o Kaporu, hteo bih da pomenem i jedan doživljaj iz Sarajeva njegove mladosti. Vi ste taj doživljaj imali na prevodilačkom stolu pre mnogo godina kada ste prevodili uspomene jedne amerikanske novinarke. I taj deo ste, kažete vi u 'Carskim mrvicama' morali da izbacite jer je po mišljenju nekog ideološkog policajca po imenu Mate vređao socijalistička osećanja, ili kako se to već govorilo. U 'Mrvicama' ste taj odlomak ipak napokon preveli. I ovde moram opet da zađem u digresiju. Vi ste, naime, tražili primerak knjige te Amerikanke, neke čepe opšte prakse inače, ali u kancelariji Znanja ga niste mogli naći, jer ste pod Tuđmanom šutniti iz te izdavačke kuće a sva dokumentacija iz vaše kancelarije je pobacana! Na ovom mestu sam hteo da kaežem, da ste, eto, preživeli nečlanstvo u SK u staroj tamnici naroda, ali u novoj Hrvatskoj ipak niste preživeli ko zna šta, i mislim da je to šutiranje iz Znanja ožiljak koji vas najviše boli od svega što ste loše doživeli, iako niste bili zlopamtilo. Valjda ste zato i rekli da sada žalite što ste toliko energije gubili kao urednik, umesto da ste još bviše prevodili. Ne znam da li sam u pravu ali evo vi možete reći. – E da, u pravu ste, mislim da ste to dobro pogodili. – Ta sarajevska crtica se inače odnosi na gostovanje te Amerikanke u Sarajevu. Tada je ona upamtila Bora Draškovića, Moma Kapora i...Meša Selimovića. Mnogo su joj se dopala prva dvojica, jer, kao, nisu žudeli za stipendijama sa Zapada već su nudili autentično odbijanje partijske monolitnosti, bili su nekonformisti i avanturisti, pa su, tako, ukrali partijsku limuzinu i provozali se zajedno po Sarajevu i okolini. A deo zbog koga je taj odlomak morao napolje odnosio se na jedno književno veče na kojem je Meša Selimović pitao gošću iz SAD zašto ne pominje Džeka Londona. I to joj vrlo zamera. Meni je ostao utisak neke naučene nadmoćnosti kod te novinarke koja je bila rešila da traži autentičnost u oskudici kao antropolog koji se unapred oduševljava divljacima.