Dijete moje, piše ti mama...piše mama pismo tebi koji si otišao daleko. Da si otišao u tuđinu, da si otišao na kraj svijeta, u zadnji kutak Zemlje, ti bi se javio svojoj mami. Sada mama piše pisma na koja nikada odgovora dobiti neće. Znaš, stvarno, ali ono stvarno i najstvarnije ne želim nikada i nikome da ovako utjehu traži, da ostane bez nekoga koji je srcu najmiliji. Na žalost, ja vidim da ipak ima ljudi koji nemaju ni trunku suosjećanja, ponašaju se prema meni kao da se ništa dogodilo nije. Ja ne tražim od nikoga da razumije moju bol, ali ta bol je promijenila moju nutrinu. Tebe nema, ostala su mi tvoja braća i tata, ja sada živim za ostatak obitelji, kada je već tako odlučeno da živim. Ja se više ne bojim...u meni više nema straha, nema ničega što me može spriječiti da se borim za ovo što mi je ostalo. Vjera mi pomaže da živim, da se borim...jedina briga je ostatak obitelji. Samo da oni budu dobro, meni drugo ništa nije bitno... Sutra moram nešto obaviti kod doktora, ne bojim se nimalo. Već sam puno puta rekla da bi meni smrt sada bila najveći spas, samo da veće patnje od ove ne bude. Meni patnja nisam ja sama, ja sve mogu na sebi podnijeti, meni je moj najveći križ tvoj odlazak. Ništa više mene ne može boljeti od toga, ta bol se ne može ničime mjeriti, kad bi postojala mjerna jedinica boli od mjerenja bi eksplodirala. Nema sine ni po pitanju nezgode ništa nova. Ne znam ni kada, ni gdje, ni kako će bilo što otpočeti, ja zapravo niti ne pitam. Sada nije više ništa važno, vratiti te neće ništa, samo se nadam da ću jednom saznati istinu. To ti dugujem, a možda doživim da je saznam. Eto sine, znam da ne voliš kad je mama tužna, ali uz sve što mi se dogodilo ja ne trebam ništa više...baš ništa. Mama nema želji, nema planova, nema nadanja, nema radosti...samo ovo malo naše tužne obitelji održava me na životu. Volim te sine, beskrajno te volim i šaljem ti onaj naš lepršavi, nevidljivi u visine.
Post je objavljen 11.12.2013. u 20:33 sati.