Ne znam kada ili zašto, nešto se nagnulo.
Odradili smo i skokove i nalete reklamnih života,
mi ili, ne znam, to nešto.
I pravim se tako, pravim se danima nekome, sebi,
kroz to nešto što grebe, zadire,
nikada zapravo ne posustajući u tome.
Loša sam, nije to baš dobro
(zamjeraj sve).
Vidiš, ulica se gomila, kuće i njihovi tamni brojevi,
dvorišta koja se ne vide...
pa sve si ja to preplatim: i te maglice i padine,
simulacije broj tko zna koji, dozvole i radove,
ali kada i tebe tako uzmem pod svoje,
prepetljam i ugnječim ovako opasna, pod to svoje
(ili čak i tuđe, ne znam),
napravim nas glupo i teško -
žao mi je.
(Nešto ponekad pokrenem iako bih i tada bježala sebe,
rekla sam ti, uvijek, ali...)
Ili tek dođi po tu neku uigranost,
tu izbočinu nasred ceste, putokaz:
možda nečega ima u tim slikama koje priželjkuješ.
(Jesi li to mislio?)
Voljela bih barem jednom pritisnuti to mjesto
pa da izađe nešto kao opipljivost, jasnoća,
nešto ravno
barem jednom.
Dopuštam nepostojanju vremena da me iznova šizofreno ponizi,
eto, bio si u pravu i,
što god to bilo, olakšaj: nemoj da se napravim i tebi.
Post je objavljen 06.12.2013. u 12:44 sati.