Iznenađenje nula bodova, moji bivši krajevi jedini postupili ljudski, sve ostalo u skladu sa svojom zatucanošću, jedino me malo živcira što me ponijelo sve to, a znam da nikud ne nosi, samo u nerviranje oko nemoćnog sadržaja glava bližnjih, čije grozne i besmislene riječi moram slušati svaki dan i izbjegavam, barem dio toga, tako da se vozim na posao i nazad biciklom, naime, gluposti vrve i javnim prometalima, a u njima ljudima trulež bazdi iz usta, a navodno je jučer viđena i jedna kojoj su buhe šetale po kosi, ljudi su zarazna gamad, s buhama ili bez.
Jutros sam isto išla biciklom, svaka pomisao na šipak vlak, u kojem mi nepoznati netko kašlje u uho i gazi po nogama, rastjeruje i zadnji strah od mraza i minusa, imam na sebi ofucanu gorotex jaknu, muđahedinski šareni nazovi šal krpu i plavu kapu i rukavice s naranđastim detaljima i zelenu torbu, i vidjela sam samu sebe, jutros, dok sam na štandu kupovala one jedine netrule tri banane, da, izgledam upravo kao neka luda baba koja je na sebe nabacala prnje iz vrećice pored kontejnera, negdje usput pronašla odbačeno biciklo, i sad ide jutrom nekim svojim poslim, nitko ne zna kud ni zašto, ali one tri banane jako su joj potrebne... uspjela sam rastužit samu sebe jutros, nekako skroz u skladu s onim kako mi se čini da taj neki daleki normalni svijet doživljava ovaj patetični isprdak od retardirane zemlje. Kao nešto od čega samo možeš okrenut glavu i začepit nos.
Post je objavljen 02.12.2013. u 20:36 sati.