Suma summarum, moglo bi se reć da je cila skupina meni najdražih ljudi koju bi na ostalim jezicima nazvali „family“, „la familia“, „die Familie“, „familia“ i slično jedna dosta fluentna i nekonvencionalna družina. Sami začeci njene nekonvencionalnosti sežu još tamo negdi u 80-te godine prošlog stoljeća kada je moja mater rekla „protiv“ svome braku (bila je to jaaaako dobra ideja), pa smo od „mama, tata, brat i ja“ definicije ostali „mama, brat i ja“. Ruku na srce, niko me nije čudno gleda, nisu mi narasli rogovi ni rep, nisan morala nosit scarlet letter na školskoj kecelji niti je u denvniku crvenim slovima uz moje ime pisalo „kopile samohrane matere“. Napominjen, sve je to bilo u komunizmu - tom strašnom, groznom, mračnom, zatvorenom i sivom komunizmu. Ali kako nevolja nikad ne dolazi sama, nit nekonvencionalnosti provukla se kroz naše tkanje i kroz sljedeća dva desetljeća unutar kojih je u skupini došlo do još jednog razvoda (ni manje ni više nego moga), nekoliko skoro pa izvanbračnih zajednica, prekida i dosta zanimljivih situacija. Za divno čudo, i u poslu se svakodnevno susrećen sa spornim obiteljskim situacijama i to u onim pravim pravcatim obiteljima sa mamom, tatom, braćom, sestrama, the whole package - svađe braće i sestara radi pet kvadrata vrtla i parkinga, mržnje između roditelja i dice jer je nevista rekla ili prišutila ovo ili ono, obiteljsko nasilje u svim mogućim kombinacijama, razvodi između ljudi svih dobnih, intelektualnih, imovinskih i profesionalnih skupina. Aha, znači nismo mi jedini rizična skupina, problema ima, dakle, i u nekim „normalnim obiteljima“!
I moran priznat da je to bio, a i danas je, jedan jako zabavan, ispunjen i osnažujući život. Niko od nas nije od gušta sebe doveja u takvu situaciju niti je cili sritan i ponosan što je zajeba svoj život i svoju obitelj. Nije lako, ali ako se držimo one stare da se od govna može napravit pogača uz pravog kuvara i dobar recept, i na kraju sve to okrenit na zajebanciju – pa zašto ne?!
A sad, kako to sve objasnit ditetu od pet godina... hm! Neke stvari koje bi bile nezamislive dici iz „obitelji“ on već uzima zdravo za gotovo, pa mu je tako sasvim normalno da baba ili mama npr imaju momka ili da ujko živi s ujnom koja mu nije žena. Jedino mu je još misterij kako je nekad davno dide Zoran (poznat publici iz teksta o tuk tuk mašini) bija muž babi Suzi. E, tu malo zapnemo. Valjda dite ne može vidit baš toliko u prošlost. I bolje mu je.
Njegov prijatelj Leo (podaci poznati autorici), inače plod ljubavi između ranije razvedene mame s ditetom iz prvog braka i njenog izvanbračnog partnera, doša jedan dan cili zbunjen iz vrtića nakon što je skonta da po njegove prijatelje - brata i sestru blizance dolazi često njihov tata i oni mu se oboje zatrče u krilo vičući „Tataaaaa!!!!“ Šta je sad ovo?! Kako su ovi dvoje brat i sestra, a imaju istoga tatu?! Izgleda da dica iz razvedenih zajednica nekako uvik gledaju korak naprid.
Ima tu i nekih prednosti, kao npr dupli pokloni za rođendane, Božiće, Uskrse, Sv. Nikole i ostale svece – valjda se tako iskupljujemo nebesima za svog pakleni grijeh. A još ako kod mame ili tate ima pridruženih članova - uh, veselju i darovima nikad kraja!
U to ime će moje dite čak i prišutit kada se digod neko iz najbolje namjere i neznanja maminom „prijatelju“ obrati kao „tati od maloga“ jer mu je više bidnome dosadilo objašnjavat šta je kome ko u ciloj toj našoj situaciji.
Da je danas pitat mog princa ili Lea ili bilo koje drugo dite koje živi svoj mali život u bilo kojoj kombinaciji osim „obiteljskoj“ i kojima na listama za upis u novu vrtićku godinu kod imena oca stoji prazna kockica (ko da su začeti po Duhu svetome ili ko da je teško napisat ime roditelja / skrbnika), ta jadna dica bi se vjerojatno našla u čudu o čemu to te barbe na televiziji pričaju, a nakon nešto podrobnijeg objašnjavanja kako bi obitelj zapravo bili „mama, tata, brat /sestra i ja“ vjerojatno bi je (indoktrirani i zavedeni) i sami tako definirali. Život bi im sigurno bija jednostavniji, crno-biliji i prilično pravocrtan, bez obzira na moguće posljedice. I to ne bi bilo prvi put da dica to lipo pojednostavljeno definiraju. Već prošlo lito, prije ikakvog spomena o referendumu, definicijama i ostalim cirkusima i čudovištima, moj princ je nakon kupanja s Dijanom, Markom,Sarom i Matom pita „Mama, oće li ova obitelj poslije plaže s nama na pizzu?“ dok sebe i mene vjerojatno opisuje kao „mama i ja“. Ali to je ipak samo petogodišnjak koji svit gleda ka Spidermanov film u kojemu imaš crne i bile likove, bez svepristunih više od pedeset nijansi sive kako je to u stvarnom životu.
Ali sve to nije bitno, kako definirat, opisat, sastavit, rastavit na proste faktore. Ono što ostaje važno je da moj mali kada u vrtiću triba nacrtat svoju obitelj naškraba neke neidentificirane oblike raznih boja i neprepoznatljivih linija, i puno puno šarenih srca oko te „obitelji“ (vidi uvodnu sliku) jer zna da je u njoj, bez obzira od koga se sastojala ili ne sastojala, voljen i prihvaćen. Pa makar i pod cijenu objašnjavanja obiteljskog stabla i pridruženih članova barbi na trampulinu, prodavaču palačinki i tetama u vrtiću.