Prošlo je sine, prošlo, a ja još uvijek "živa". I neka sve prolazi, neka me mimoiđe što god me mimoići može. Ja bih se najradije skrila u nekakvu ljušturu da ne vidim i ne čujem ništa, ili bolje da mene nitko ne vidi i ne čuje. Zašto tako? Ne znam, ja se sada tako osjećam. Kad sam danas bila kod tebe čistila sam ti snijeg s tvog doma. Pokrio snijeg sve moje, pokrio radost moju, život moj. Tako čist i bijel, a takvu zebnju u srcu stvara. Viri iz njega nedogorjela svijeća, krizanteme još prkose i ne daju se. Večeras je jako hladno, vjerovatno će i one sutra pognuti svoje glavice, ovako kao što je moja pognuta, ovako kao što sam i ja slomljena.
Sutra trebamo spremati meso za zimu, i zna se tko je bio glavni. Ja i ti, ja i ti smo to radili. Ja više neću, ne mogu bez tebe. Doći će teta, pa će ona pomoći tati i braći...ne mogu ja. Boli me sve, boli me duša, boli me srce, boli me život. I sada znam, da si zapravo bio preslika nekakve moje nutrine, da si bio nasmijan i pun života kao ja, da si bio moja druga polovica života. Odnese ti sa sobom i sebe i mene. Od moje druge polovice ostala je samo nekakva krhotina koja se bori, a nema snage. Zašto je to tako moralo biti, tko nam je ukrao sreću nikada neću saznati. Jedino nada da ću te opet sresti drži moj razum razumnim. Volim te sine, nedostaješ mi svakog dana više, u svakom trenutku nešto podsjeća na tebe. Dok ne stignem, leti tebi ovaj naš nevidljivi, lepršavi.
Post je objavljen 28.11.2013. u 20:50 sati.