Ništa. Imama neke svoje razloge zašto sam otišla iz sela svojeg maloga i zašto me je selo moje malo gušilo. Bilo je premaleno. Zagušljivo. Kao i sve malene sredine. One u kojoj o tebi sve znaju oni, koji te ni ne poznaju.
Ne mogu sad nešto tvrditi da je blatograd neka velika sredina. Čak, štoviše, dapače, čini se zagušljivijim od sela mojeg maloga. Ima to neko brdo i onda se oko njega skuplja vlaga i blatograđani ne vide sunca, oko njih je samo sivo nebo, ispod njih sivo blato, a između magle gore i blata dole, hladno je do beskraja, i silno mi onda škripe kočnice na biciklu. I fali mi sunca i fali mi neba. Zato sam jednu sobu ofarbala skroz u plavo. Da mislim kako gledam u nebo i onda kad ga nema, dok, ustvari, gledam u obično plavo, jer čini se da, obično plavo mi u sivom jako fali.
Tako, sad imam komadićak plavoga u tom nekom svojem životu, koji bi uskoro mogao biti proglašen ilegalnim. Svozlostim. Da je bar tako... i da bar oni hoće na tome stati... Nikad neće razumjeti, to što me s Mužjakom najveseli upravo je to što nismo, ni sa kakvim ljudskim ni božjim, zakonom vezani, i što smo svake sekunde slobodni da odemo svak na svoju stranu, i to nešto što nas tjera da baš želimo biti zajedno, i čini nas sretnim dok smo zajedno, e, to je ono nešto jače od svih ljudskih i božjih zakona, i to je ono jedino što u vezi vrijedi. Ali to nikome, ionako, nije bitno. I ne bi trebalo biti bitno, to je naša stvar. Ta neka rijetka sreća koja te pogodi ili promaši. I radi te neke sreće borim se s mračnim blatogradom i nedostatkom kisika. Možda me ta sreća i poćerala da napustim selomojemalo onako, naslijepo. Možda smo svi mi samo dvonožne pastrve izgubljene u velikim krugovima između rađanja i umiranja. U tom slučaju, ja sam jedna mala pastrva koja se malkoc šepuri jer je selo njeno malo upravo postalo jedno od onih, koji su odbili sudjelovati u zakidanju prava slabijima.
Selo moje malo nadraslo je blatograd. Aj, traut, veri praud.
Post je objavljen 25.11.2013. u 21:46 sati.