Ne, ne mogu više, poludjeiti ću. Bila sam danas u gradu i nije mi smetala kiša, njene kapi su mi odgovarale jer kapi kiše su me milovale, jer mi treba da me netko miluje barem malo jer ja se ne mogu smijati više, ne mogu se ničemu radovati kao što se ni većina ljudi ne raduje. Potreban mi je prijatelj, potreban mi je razgovor, prijateljski zagrljaj, ali moram biti zadovoljna jer su me danas grlile kapi kiše i znam da ne mogu i ne smijem očekivati više. Plakala bih ali ne mogu jer suze iz očiju koliko god želim ne žele teći i gušim se polako, voljela bih da me nema da nisam više tu jer ne ja ne mogu više gledati tužna lica, ne mogu gledati ni sebe. Poludjeiti ću.
Znam da će mi mnogi reći imaš sinove trebaju te, imaj snage zbog njih, tvoja tuga je i njihova ali koliko god se trudim staviti osmijeh na lice ne mogu jer njime ništa riješiti ne mogu, jer osmijeh na silu nikuda ne vodi.
Post je objavljen 21.11.2013. u 17:22 sati.