Mislila sam da ću moći, da će ići lakše, ali baš i ne ide glatko. Idem na posao, pokušavam maksimalno korektno odraditi što trebam i moram, ali se bojim da to baš i ne ide najbolje. Možda je ipak prerano, možda su moje sposobnosti precjenjene, ja mislim da sam trebala ipak još jedno vrijeme biti sama sa sobom i tobom. Meni treba više vremena, ja moram korak po korak susret sa svojom nutrinom koja još uvijek nije spremna na gubitak. Nije to sine mala stvar, u svakom trenutku si još uz mene. Vraćam se u našu prošlost, vraćam se u sretne i manje sretne dane. Svaki pojedinačno analiziram, preispitujem sebe, pitam se jesam li mogla nešto više učiniti, pa onda zaključujem. Znam samo da sam sve što sam činila, činila sa ogromnom majčinskom ljubavlju, nekad dobro, nekad loše. Odgajala sam vas da budete dobri i pošteni ljudi, davala vam svu svoju ljubav i pažnju koliko god sam mogla. Savjetovala, strepila, i taman kad sam pomislila da sam odgojila dobrog mladića, koji treba prhnuti u život, život stane. Zašto? Toliko puta sam već postavila sebi to pitanje, a znam da odgovora nikada dobiti neću. Znaš, stvarno budem malo sebična, onako kad poželim leći kraj tebe, usnuti zauvijek mirni san, osloboditi se patnje, boli, suza, stradanja...a onda se trgnem i pomislim da moram zbog ostatka obitelji izdržati koliko mogu. Ne bi bilo fer od mene da ih još ja ostavim, ja moram sada sve držati na okupu, na žalost, ja moram opet biti hrabra i gurati nas svih naprijed, a ne znam baš kako. Vidim da me trebaju, a ja tako očajno tražim i trebam tebe. Išla sam danas k tebi već po mraku, rano se smrači...dolaziti tamo meni je svakodnevnica, ja jednostavno moram obići tvoj dom ako sam kod kuće. Ne bih mogla preživjeti mirnu noć da znam da nisam bila kod tebe, a da sam kod kuće. Sine, molila sam te danas da se ne ljutiš na mene što te zovem, što ti ne dam mira...molim te još jednom, oprosti mami...ja znam da ti mene razumiješ...doći će neki dani kad ćeš ti svojoj mami javiti da si dobro i da me čekaš. Do tada će mama nositi svoj križ u svojoj tišini i boli koju samo majka zna. Volim te sine, šaljem ti onaj naš nevidljivi, lepršavi u nebeske visine.
Post je objavljen 13.11.2013. u 19:21 sati.