Evo ga, još jedan petak dođe i prođe, tebe nema. Nema te dugo, a ja još čekam da se nešto desi, samo ne znam što. Čekam nešto nedefinirano, nešto što si ne znam pojasniti, nešto što će mi dati neku novu utjehu i nadu. Ponekad mi dođu neke teške, nemirne misli kao jutros. Jutra su mi jako tjeskobna, misli lutaju, tražim te a neki glas iznutra ponavlja kao na pokvarenoj gramofonskoj ploči: "Nema više Borisa, nema više Borisa, nema više Borisa." Ja to još nisam prihvatila, ja još to nisam posložila u svom srcu. Majčino srce ne može taj gubitak samo tako prihvatiti, nije to neki nevažni komad nečega. Ti si bio dio mene, dio mog života. Sva moja nadanja, sve moje radosti i brige bile su satkane u mojoj djeci. Otkinuli su te naprasno iz mog života, ukrali su mi tebe koji si bio moja priča, moj život. Kako se vratiti natrag životu bez tebe, kako nastaviti spoznaju da tebe nema, da se neću radovati tvojoj ženidbi, da neću tvoju djecu nikada držati u naručju. Boli to sine mamu, jako me boli. Svi govore, ti si jaka, ti to možeš, ti moraš. E, kako je to lako reći, kako je lako pretpostaviti da ja mogu. Ne zna nitko kako se majka nosi, ne zna nitko kako boli. I bolje da ne zna, ovo se ne može poželjeti nikome da razumije, jer ne može razumjeti onaj tko nije osjetio, onaj tko nije izgubio najveću dragocjenost koju je imao, a to je vlastito dijete. Mili moj sine, znam da ti ne bi volio gledati tužnu mamu, ali reci mi kako ću se ponovo radovati životu, kako ću se radovati novom danu u kojem nema tebe. Moja ljubav prema djeci je nešto veliko, ogromno, dragocjeno bogatstvo koje sam imala. Nema više ničega što to može vratiti natrag onako kako je bilo. Ostala je mama osakaćena za jedan dio svog srca, ono sada kuca na drugačiji način. Ono kuca jer još živi, ali otkucaji su postali jednolični, umorni i tužni. Život nikada više neće biti ono što je bio, toliko mi nedostaješ na trenutke da mislim da ću umrijeti od bola. Volim te i šaljem ti onaj naš lepršavi u nebeske visine.
Post je objavljen 08.11.2013. u 22:17 sati.